Vojislav Voja Brajović, glumac - Kad od snova praviš stvarnost

(Vojislav Brajović) Oduvek sam verovao da je umetnost lek, a da bez kulture nema ni života ni države, kaže Vojislav - Voja Brajović, proslavljeni glumac i predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije.

Uloge, kaže, ne broji. Svaka nova je, veli, najbitnija.

- Sada se bavim tekstovima Nikolaja Velimirovića zbog dokumentarnog filma koji radi Nena Mihajlović Vlajković "Misija Nikolaja Velimirovića 1914-1918". To su njegova kazivanja kada ga je Nikola Pašić poslao da, što bi se današnjim rečnikom kazalo, lobira za Srbiju po svetu. Neverovatno... nisam ranije to imao u rukama. Kaže Nikolaj, na primer: "Sebičnost se maskirala pod vidom politike, lakomstvo pod vidom prava, siromaštvo duha pod vidom naučnotehničkih znanja, imperijalizam pod vidom civilizatorskih težnji, nasilje pod vidom borbe za ljudska prava, oholost pod vidom individualizma, i u svemu tome moral je postao najsporednija stvar na svetu".

Gluma

Umetnost glume je, napominje, njegov život, a oduvek je mrzeo da za javnost odgovara na pitanja o tome šta je ona, šta bi mogla ili šta bi trebalo da bude.

- Gluma je, između ostalog, preskakanje raznih prepreka u nameri da budeš najbolji a svestan najmanje dve stvari. Da se takmičiš s nečim što je iracionalno kao što je vreme, da ti je za uspeh neophodan i kolektivni, timski uzlet. Glumci su ti koji od snova prave javu. A od snage snova i ideala u nekom trenutku zavisi realnost u onom sledećem, trenutku koji dolazi. To je nešto što važi uopšte uzev, ne samo kada je o glumi reč - kaže.

Dobitnik je niza nagrada, među njima i "Dobričinog prstena".

- Iskreno govoreći, bez obzira na to da li o tome govori ili ne, čovek se u sebi stalno preispituje šta je, kako, koliko uradio - priča Voja.

A vest o nagradi dobio je - za kartaroškim stolom.

- Da, bilo je to u trenutku mog slobodnog, rekreativnog vremena kada vežbam moždane vijuge i družim se s prijateljima igrajući preferans. Namerno insistiram na izrazu "rekreacija" jer moji prijatelji i ja to nazivamo sportom - seća se.

Tihi

Karijeru je gradio paralelno na televiziji, na filmu i u pozorištu. A jedna od uloga po kojoj ga i danas zovu je, naravno, Tihi u TV seriji "Otpisani" reditelja Ace Đorđevića.

- Uvek sam govorio da je za mene primarno pozorište. Nekada su termini za snimanje filmova i serija usklađivani prema potrebama pozorišta. Na primer, kada je sniman "Povratak otpisanih", televizija je preuzela Acu Berčeka i mene iz Jugoslovenskog dramskog, preuzela je naše plate, platila nadoknadu pozorištu... Snimali smo dve-tri godine, ali smo igrali sve predstave na repertoaru. Danas je to sve, naravno, drugačije, ali meni je i dalje pozorište na prvom mestu - kaže.

To što ga i danas identifikuju kao Tihog je, veli, pitanje medija, odnosno televizije, kao i percepcije onih koji vas, jednostavno, identifikuju.

- Kada bi se sada pravio nekakav rimejk "Otpisanih", teško da bi neko mogao da zameni Prleta ili Tihog, čak i kada bi bio bolji. To je sudbina glumca. Ljudi u svoju svest udare pečat o njemu i gotovo. Evo, pre dve godine u Zagrebu sam snimao film, radila ga je mlada rediteljka Ivona Juka. Igrao sam starijeg čoveka koji pati od Alchajmerove bolesti. Jednog dana smo snimali u jednoj prometnoj ulici u centru. Temperatura minus petnaest. Shodno scenariju, tumarao sam ulicom izgubljen, u pidžami. Napravila se velika gužva, opšti metež. Došla je policija da interveniše. Mladi momci. Strogo me pitaju zašto ometam saobraćaj, traže lična dokumenta, govore da će me privesti... Kažem da snimam film. Ne veruju, zapitkuju... Kad jedan od njih se malo približi i gotovo uzviknu: "Tihi, pa to si ti, a mi imali dojavu da neka unezverena budala ometa saobraćaj!" - smeje se Voja dok prepričava ovu anegdotu.

Otac