Alisa Stojanović, pozorišni režiser - iza kulisa

U “Resavi” se ponaša kao kod kuće. Stanuje u obližnjoj Krunskoj ulici, a i vlasnik ovog restorana dobar joj je prijatelj. “Često sam ovde, posebno u pripadajućem klubu ‘Beggars Banquet’. To su mesta u koja - pored, naravno, pozoršnih bifea - najviše dolazim. Tu se osećam sigurno i komotno, a vrlo mi prija ukupna atmosfera, posebno muzika, najviše, prirodno, Rolling Stones”, kaže Alisa Stojanović. Iako ima svega 38 godina, odavno spada u najznačajnije domaće pozorišne reditelje. U tome se slažu i kritika, ali i publika, čijim je glasovima izbila na ubedljivo prvo mesto na listi Web sajta Top10.

Uprkos tome, kao i činjenici da joj tabloidi pomno prate kretanje, od izlazaka na “fancy” mesta više voli kućne sedeljke sa prijateljima. “Priznajem da se krećem u ‘visokom društvu’ i da mu, štaviše, pripadam. Ali, to nikako ne znači da smo puni para”, ističe. “Jednostavno, vidim nas kao pripadnike srednje klase - ako ona ovde uopšte postoji? - čiji prioriteti nisu materijalne prirode. Da se razumemo, uopšte ne mislim da je loše imati dovoljno novca koji bi ti, recimo, omogućio da biraš nov automobil na način na koji ‘obični ljudi’ kupuju čarape, ali nije sve u zgrtanju love”.

Beggars Banquet
Deset godina star Opel Corsa vozi uglavnom do Fakulteta dramskih umetnosti, gde predaje pozorišnu režiju i na kome je, do sredine prošle godine, bila i prorektor. U sva pozorišta u kojima je angažovana odlazi peške. Priznaje da joj, ne samo zbog toga, vrlo godi život u centru Beograda, ali kvalifikaciju da je “beogradski nacionalista” rado prihvata samo kao prijateljsku pošalicu, a ne kao ozbiljnu dijagnozu. Sa desetogodišnjim sinom živi, inače, zajedno sa svojim roditeljima. Ko bi rekao...

“Vila na Dedinju? Vau!” - smehom odgovara na čaršijske fantazije da živi na visokoj nozi. “Istina, ima perioda kada nadprosečno zarađujem, ali to što režiram dve predstave godišnje i imam i drugi, stalni posao na fakuletu ne vidim kao dovoljnu garanciju za otplatu stambenog kredita”, ne deluje nimalo teatralno.

Vrlo je, ipak, čudno da to kaže žena koju je beogradski Blic krajem prošle godine uvrstio na listu 100 najmoćnijih u Srbiji. “Eto koliko sam zaista ‘moćna’. Šalu na stranu, zadovoljna sam svojim načinom života. Štaviše, smatram da sam privilegovana zato što imam priliku da se ponekad javno oglasim. Osim toga, spadam među svega nekoliko pozorišnih reditelja koji su stekli zakonsko pravo na autorske tantijeme”.

Trenutno se, inače, igra čak osam njenih predstava, a za tri joj je u decembru mesecu po ovom osnovu jedno beogradsko pozorište isplatilo svih - 1.700 dinara! “Jeste smešno malo”, ne smeje se dok objašnjava, “ali treba istaći da se radi o principijelno dobrom rešenju i verovati da će ovi iznosi postati znatno veći - jednog dana”.

U zemlji čuda
Kako? Pa većina predstava koje je režirala već imaju trocifreni broj izvođenja pred prepunom publikom?! “Beograd je uvek - uz povremene oscilacije - imao razvijen osećaj za kulturu, zbog čega pozorišta uglavnom jesu puna. Ali, dizati cene ulaznica bio bi sada bezobrazluk. Ne samo zbog male finansijske moći većine ljubitelja kulture, nego i zato što je pozorište jedini preostali mezimac koga država ozbiljnije finansira, za razliku od ostalih umetnosti, u kojima je situacija znatno gora”, izričita je, priznajući, međutim, da ne teče sve kao po loju.

“Stvarno mi nije jasno zašto bi skupštinski poslanici lupali glavu odlučujući da li će se igrati Aristofan?! Još važnije, država daje novac samo za premijere, ne i za vrlo skupo potonje održavanje predstava. Dalje, načelno dobru odluku da se stalno ne zapošljavaju novi glumci sasvim je obesmislila besparica, zbog čega pozorišta nemaju mogućnosti da po potrebi angažuju ne samo spoljne glumce, nego i druge umetnike - likovne i muzičare - kako je to idealistički bilo zamišljeno. Takođe, nakon 5. oktobra konkursi jesu postali znatno transparentniji, ali i dalje bode oči stranačko politikanstvo i posledična sumnjiva politizacija pozorišnog sveta”, spisku nerešenih problema nikad kraja.

“Konačno, umetnici su po prirodi anarhični i neorganizovani, a i celo društvo pati od manjka građanske solidarnosti. Otuda odsustvo predloga boljih rešenja koja bi možda i bila usvojena i primenjivana umesto sadašnjih”, nimalo Alisa ne štedi kolege. Naprotiv, otvoreno kaže da veliki broj njih živi u vremenima kada se državna kasa doživljavala kao Alibabina pećina u kojoj ima dovoljno blaga za sve - ako se, naravno, pogodi ulazna lozinka - i koji kao ličnu uvredu doživljavaju nužnost stalnog dokazivanja kvaliteta i javnog nadmetanje za sredstva.

Štaviše, s neskrivenim prezirom gleda na one koji tvrde da je, u međuvremenu, egzistencijalna nužnost snimanje reklama i “prostačkih” TV serija. “Nimalo ne žalim takve, nego izgubljene generacije mladih glumaca kojima čak ni to ne bi pomoglo da pristojno žive od svog posla, pa im se više isplati da se prijavljuju na biro za nezaposlene nego da ‘uživaju’ status slobodnih umetnika”.

Ako je tako u Beogradu, situacija u unutrašnjosti je i mnogo gora. “Retki su izuzeci poput Novog Sada i, posebno, Sombora, iz kojih u Beograd dolaze već formirani i afirmisani umetnici. Vrlo su retke sredine gladne vrhunskih kulturnih sadržaja i profesionalaca, čak i u onim mestima koja imaju i bogatu tradiciju i potreban prostor. Preferiraju predstave za ‘pevanje i pucanje’. Još gore, drugačije ponude i nema, a i kada je ima, to je najčešće samo rezultat entuzijazma pojedinca”, smračila se Alisa.

Ukupnoj pozorišnoj sceni u Srbiji daje, ipak, pozitivnu ocenu. “Niti sam oduševljena svime što vidim u stranim teatrima, niti se stidim domaćih predstava nakon povratka iz inostranstva. U tehničkom smislu, pratimo aktuelne trendove, pa ne moramo više čekati Bitef da bi se s njima upoznali. Imamo i potreban ‘know-how’. Ono što nam nedostaje jeste novac, ali i organizovanost da rezultate postignute u zemlji ponovimo i van nje; bar na način na koji to rade ljudi iz sveta filma i popularne muzike”.

Vredi se boriti
Još uvek joj vrlo imponuje to što je 1989. godine bila jedan od osnivača Radija B92. Uprkos svim kasnijim - puritanci bi rekli problematičnim - programskim promenama u iz njega nastaloj RTV B92. “Kamo sreće kada bi na predstojećim izborima Srbija glasala onako kako je birala pobednika ‘Velikog brata’”, poručuje.

Dodaje da je aktuelna predizborna kampanja prva koju ozbiljnije prati. “Volela bih kada bi mogla da kažem kako bi glasala za bilo koju partiju koja bi rešila nagomilane probleme u kulturi. Ali, stranke se međusobno i veoma kulturološki razlikuju”, dijagnosticira. Intimno, najviše joj se dopada Vukov slogan “Vredi se boriti”. “Zato što je antidefetistički i odražava i moj lični stav prema životu”, objašnjava. Kao profesionalcu, “najkulturnijom” joj se čini kampanja koalicije koju predvodi LDP, dok kampanju DS doživljava kao “američki ispoliranu”.

“Svi, naravno, imaju i dosta mana i propusta, ali to je druga, politička priča. Politiku, inače, doživljavam kao puki servis građana. Njome se ne bavim, a javno se oglašavam zato što mislim da bi bilo sramno ne skrenuti pažnju na aktuelne probleme, pa makar samo u oblasti kojom se bavim”, ističe.

Nimalo joj ne nedostaje oreol disidenta koji su joj mnogi naticali. “Zato što se nikada nisam osećala kao disident. Naprotiv, ma koliko zvučalo blesavo, sebe sam uvek doživljavala kao pripadnika superiorne većine, jer sam se kretala u krugu istomišljenika”. Tvrdi da nije ni feministkinja, iako joj se poslednja predstava “Ranjeni orao” bavi, između ostalog, položajem žene u društvu opterećenim predrasudama iz davno prošlih vremena.

Zar Srbija nema većih muka?! “Želim na ovaj način da skrenem pažnju na problem tretmana žena, bez imalo želje da ga rangiram na nekakvoj domaćoj ‘crnoj listi’. Uostalom, režirala sam predstave koje se bave brojnim drugim društvenim fenomenima”. Ne naseda na provokaciju da sve to deluje “politički (pre)korektno”. “Manipuliše se pravoslavljem, ali i političkom korektnošću. Ne mislim da bi umetnici trebalo da se bave problemima etničkih ili seksualnih manjina samo da bi se lakše dočepali sredstava fondova koji to podstiču. Protivim se svakom licemerju”.

“Ali, sve će doći na svoje mesto kada napokon izgradimo pravo, istinski solidarno građansko društvo”, zaključuje Alisa Stojanović.

poziv na pretplatu na na www.ekonomist.co.yu