Dragan Mićanović, glumac - Gluma je...istina

Zanimljivo je koliko je Dragan Mićanović nasmejan i energičan, u odnosu na uglavnom ozbiljne likove koje igra. Iako je intervju dosta jednosmerna komunikacija, on je često "pomera" zato što i on ima neka pitanja. Radoznao čovek.

Kada je Dragan sa suprugom Anom Sofrenović, takođe glumicom, ali i muzičarkom, posle bombardovanja otišao iz Srbije, počeo je deo njegove karijere koji, gledano kroz podatke o ulogama, izgleda kao strašno zanimljiva karijera koja se paralelno odigrava na Zapadu i Srbiji i njenom regionu. Ispostavilo se, a zato i služe intervjui, da je za sobom vukao rat i Balkan koji su ga sačekivali i menjali mu život na nepredvidivim mestima.

Ipak, postao je glumac koji redovno dobija uloge u britanskim TV i filmskim produkcijama. Igrao je sa Entonijem Hopkinsom i Krisom Rokom u Bad Company, filmu Gaja Ričija RocknRolla i Koriolanu Ralfa Fajnsa, ali i mnogo TV filmova i serija, uglavnom britanske produkcije. Igrao je i u britanskom pozorištu, a prva uloga na Osrtvu mu je bila u Hamletu, u Šekspirovom Gloub teatru, u kome, blago rečeno, ne angažuju svakoga.

Porodica se početkom milenijuma vratila u Srbiju i sada Dragan igra u filmovima i predstavama širom regiona, ali često sedne na avion i ode da uradi nešto na engleskom. Nemamo mnogo glumaca koji su uspeli da postanu regularna opcija rediteljima u Britaniji. U stvari, nemamo ih uopšte.

WS: Kada se pravi hronologija događaja u tvojoj karijeri, ispada da je uloga u Hamletu u Gloub teatru došla šest meseci nakon što si sa porodicom otišao u Englesku. Novo govorno područje, novo tržište... To nije moglo biti "poljem proći"?
Dragan Mićanović: Otišli smo posle bombardovanja sa malom bebom, naša starija ćera je imala šest meseci. Kada nam je presušio sav novac koji smo imali za prvih nekoliko meseci snalaženja, morao sam da ganjam oglase po novinama za razne poslove. Nekoliko dana pre nego što sam se prijavio da budem perač prozora, došla je audicija za Gloub teatar i na sreću, dobio sam posao. Da nisam... Prao bih prozore. Druge nije bilo. Nije bilo lako uopšte, ali to uzbuđenje Londona, velikog grada i želja za uspehom su me vukli dalje.

WS: Da li si se sreo sa razlikama u pripremanju predstava i uloga u odnosu na Srbiju?
Najveća razlika je u organizaciji. Oni su vrlo precizni kada pripremaju predstavu. Na početku ugovora se zna kada je premijera, koliko probe traju, do kada traje ugovor... Pripreme glumaca su drugačije. U Gloub teatru smo svakog jutra pre probe teksta imali jednočasovni meditativni kurs za opuštanje tela i zagrevanje glasa za radni dan koji je duplo duži nego kod nas. Probe traju od deset do šest, sa pauzom za ručak od sat vremena. Mi ovde radimo od deset do dva i to je to, ali britanski način rada omogućava njihov sistem pozorišnog tržišta. Tamo možete da imate samo jedan ugovor u jednom periodu rada. Kod nas su glumci raštrkani na razne strane – pre podne radim jednu probu, popodne snimam reklamu, uveče igram predstavu, sutra snimam film... Naši glumci su prosto primorani da rade mnogo stvari odjednom da bi opstali na tržištu i opterećuju se. Ponekad kolege rade nekoliko predstava u isto vreme. Za glumca je mnogo zahvalniji britanski sistem: jedan ugovor – jedna uloga i tačno se zna kad se završava.

WS: Još se sećam svog šoka kada sam prvi put gledao britanske glumce. Mislio sam da su mnogo bolji od naših. Gledao sam ih kako plešu, pevaju, kako su savršeni u svemu tome. Kako ti to vidiš, pošto sediš na obe stolice?
Jeste napolju rad uvek profesionalan i vrhunski što kod nas ponekad malo nedostaje, ali sam definitivno siguran da je za sve kolege na svetu, a radio sam sa raznim profilima, od "A" liste holivudskih glumaca, do glumaca iz Kine i Japana, jedan problem identičan – kako najbolje da odbranim, dočaram lik koji igram. Kako da ga najbolje "donesem" publici. Drugačiji su pristup radu i okolnosti koje utiču na taj rad. Kada radite sa kolegama, razmenjujete energiju sa njima ma odakle oni dolazili. Ako funkcioniše odnos između vas, partnera i reditelja koji sve to mora da nadgleda i diriguje, onda su razlike nebitne.

WS: Posle Glouba je "krenulo"?
Jeste. Posle toga sam vrlo brzo dobio ulogu u američkoj "A" produkciji sa Entonijem Hopkinsom i Krisom Rokom (Bad Company, prim. red.). Taman kad sam pomislio, mladalački zaneseno, kako mi karijera kreće...

WS: Na scenu stupa Osama bin Laden. Baš sam hteo da pitam kako je uticao na tvoju karijeru.
Pa jeste, uticao je vrlo. Znaš kako, kad se desio 11. septembar, u Britaniji su sutra sve novine na naslovnim stranama imale "bliznakinje" kako gore i ruše se, a naslovi su bili: "Dan koji je promenio svet", "Od danas ništa više neće biti kao što je bilo". Ja sam mislio kako, eto, i u Britaniji novinari vole da preteruju. Međutim, od tog dana, život je stvarno bio mnogo drugačiji. Ljudi su se naglo promenili. Komunikacije između Engleske i Amerike su zamrle, a filmski biznis je potpuno prestao za jedan dug vremenski period. E, sad... Bad Company je za temu imao podmetanje nuklearne bombe ispod Menhetna. Ne moram da objašnjavam zašto je izašao sa zakašnjenjem od godinu i po dana. Tako da jeste - Bin Laden je podosta uticao na moj život.

WS: Kako si se osećao kada je stradao?
Moram priznati da nisam imao nikakva specijalna osećanja. Davno je sve to bilo, a i sada živim u Srbiji koja je imala sličan problem sa jednim svojim otuđenim generalom koji mnogo više utiče na moj današnji život. Nisam bio egzaltiran, kao verovatno ni većina ovde. Jedan problem manje u svetu, ali ne može to nešto drastično da promeni.

WS: Mislim da mnogo ljudi ovde izbegava ozbiljna suočavanja sa sobom, a tvoja profesija to zahteva iz večeri u veče. To mora da "košta" nešto čoveka?
Košta, košta podosta. Ne znam kako je u drugim profesijama, ali mogu da pretpostavim da svako iskreno bavljenje nekim poslom košta. Gluma je, u suštini, istina. Moj kolega Bogdan Diklić je izdao divnu knjižicu u kojoj svaki pojam vezan za pozorište objašnjava jednom rečenicom. U jednoj od njih glumu poistovećuje sa istinom. Kad ste na sceni, ne smete da lažete, svaka laž se vidi.

WS: A mi "ostali" vam zavidimo na slobodi...
A istina je jedna. Morate da nađete istinu za svoj lik, da pokušavate da je stvorite za publiku. Ako publika prepozna laž, ne može da se poistoveti sa likom i sva magija pada u vodu. Tako da košta, naravno. Ali razumem zašto ljudi ovde izbegavaju da se preispituju. Svako od nas gaji u sebi svog malog čovečuljka koji želi da pobegne od svega i svi imamo načine na koje se sklanjamo od stvarnosti. Eskapizam radi u svima nama. Meni možda pomaže jer nisam čovek koji se mnogo trudi da van scene bude aktivan. Volim da, dok sam na svetlu, pozorišnom ili filmskom, dam najbolje od sebe, ali kad izađem sa scene ili snimanja bavim se sobom i svojim bližnjima.

WS: U nekom intervjuu si navodio ulogu Alsesta u Molijerovom Mizantropu kao jednu od najdražih. On hoće da bude apsolutno moralan i mene zanima da li je to herojski ili kukavički stav – ako se ponašaš kao on, apsolutno ti je nemoguće da učestvuješ u društvu?
Vrlo diskutabilno. Alsest me je podosta koštao. Uticao je na moj život. Igrajući ga iz dana u dan i govoreći: "Ne želim da živim u ovakvom društvu", ja sam i otišao. Pobegao iz Srbije. Svako pokušava da svoj život u odnosu na zajednicu napravi najboljim što može. Kada sad vratim film petnaest godina unazad, ja drugog načina nisam imao. Nisam video ispred sebe nikakvu budućnost. Tako i Alsest u Mizantropu – nije video nikakvu perspektivu. Okruživale su nas samo loše misli, loša energija. Svako je, naravno, reagovao na svoj način – neko se povlačio u sebe, neko se borio glasno, neko je išao u rat. Moj eskapizam je bio da odem iz zemlje. To traumatično vreme je, uveren sam, ostavilo ožiljak u dubini svesti i duše svakoga od nas.

WS: Devedesetih si igrao Tamna je noć iz večeri u veče. To je predstava koja nije bila bekstvo od stvarnosti, već suprotno od toga. Da li si slučajno igrao u predstavama i filmovima koji se bave onim što je bilo ili jeste suštinski strašno?
To je bilo na početku moje karijere i mlad glumac teško može nešto da bira. Reditelj je izabrao nas petoro koji smo izneli komad. Kad se sad setim te predstave, vidim da je njen fenomen bio u tome da se bavila sudbinom koju si mogao da vidiš na dnevniku. A publike je za tu predstavu bilo... Uvek. Uvek smo igrali za kartu više. Ljudi su se nekako praznili kroz to. Tada sam shvatio da pozorište može nekad da bude jako lekovito. Gledaoci su dolazili po nekoliko puta - da se isplaču. Izbace iz sebe sve to što ih okružuje. Ušuškani u pozorišni mrak, nekako su mogli sebi da dozvole emocije. Život koji ih je bombardovao stravičnim slikama, jednostavno im nije davao vremena da razmisle i shvate u kakvom svetu žive.

WS: Danas mi se čini da smo devedesetih u Beogradu, možda zbog toga što nismo znali da li ćemo sutra biti živi ili mrtvi, bili veoma slobodni da eksperimentišemo i rizikujemo. Da li se bilo šta slično događalo unutar pozorišnih trupa?
I te kako. Meni se čini da je najbolji primer bum koji se devedesetih desio sa predstavom Bure baruta Dejana Dukovskog. Cela jedna generacija, moja generacija, kroz tu predstavu se snažno izrazila. Razmišljao sam o tome i došao do zaključka da je to bio bunt jedne ratne generacije. Svi smo stasavali kao ljudi i glumci kroz vreme u kojem se od rata jednostavno nije dalo pobeći i na toj predstavi je bunt koji smo nosili u sebi - eksplodirao. Kada se setim svog tog užasa, nekako mi je ta predstava simbol načina na koji je u njemu učestovala naša generacija, koja kao da je progovorila kroz taj tekst. Po mnogima je to poslednja predstava koja je ovde dosegla neke granice koje baš i ne znam kako da definišem. Mislim da vreme u kojem je stvorena ima mnogo veze sa tim. Posle toliko godina, još uvek čekamo generaciju koja će da progovori novim jezikom i snagom novog bunta.

WS: Kada sada u filmu Motel Nana posetiš sudbine ljudi koji su učestovali u nečemu čega su samo talasi zapljusnuli Beograd i tako ga razvalili, zašto to radiš? Zar ti nije dosta devedesetih?
Tada se mnogo zla dogodilo jako brzo. Taj period je tako i prošao – jako brzo. Nisam tada sve mogao da svarim tom brzinom. Mene je to sačekalo posle i zato dan-danas želim time da se bavim. To je obeležilo deceniju mog života, cele moje dvadesete i ostavilo trag na meni - ovakav sam iz nekog razloga. A razlog, u velikoj meri, čuči u tom periodu. Imam potrebu da se bavim time, moram. Osećam potrebu da sklopim kockice tog perioda – gde sam ja bio, kako je to moglo da se desi u zemlji u kojoj sam živeo? Imam obavezu, ne samo prema sebi, nego i prema svojoj deci. Kada me pitaju: "Kako je, tata, to bilo", da imam odgovor. Hoću da složim kockice tog perioda na njihova mesta i stavim ga ad akta. Moj lik u tom filmu je običan čovek, kao što smo svi mi, bez obzira šta mislili o sebi ili kakvim vas drugi predstavljali. Njegova sudbina me odvela u Bosnu da se družim sa ljudima kroz čije glave je sve to protutnjalo i koji sada žive posledice svega toga. Drago mi je što sam to uradio.

WS: Iz takvih devedesetih na Balkanu, ti se nađeš sa Hopkinsom u Pragu. Koliko je to ludo?
Nisam ni tada ja mogao da pobegnem. Vukao sam blisku istoriju sa sobom. Evo šta se desilo - ja u tom filmu igram nekog Rusa, ubicu. U prvom scenariju koji sam dobio, glavni negativci su bili Rusi i islamski fundamentalisti. Na snimanju, dođe reditelj Džoel Šumaher i pita me da mu kažem nekoliko naših prezimena. Nabrajam ja prezimena i imena, pa ga pitam zašto mu to treba. Kaže: "Pa ovaj glavni fundamentalista koji treba da postavi bombu pod Menhetn je jako dobar glumac, ali ne liči na nekoga sa Bliskog Istoka, tako da ćemo da promenimo da bude srpski terorista". To je bilo onako... Jako mučno. Nekako sam se pribrao i dao mu kratak kurs iz istorije, morao sam, čovek je Amerikanac i nije imao pojma o tome ko je ratovao na Balkanu i šta se tu uopšte dogodilo. On prosto ima problem koji mora da reši u roku od dva sata jer sutra mora da se piše nova ruka scenarija, a ja imam jako malo vremena da mu objasnim kako to istorijski gledano ne pije vodu, a sve vreme mislim kako da se izvučem iz toga, jer ja neću da učestvujem u jednom takvom projektu. To nije bilo ni bezbedno – hteo je da mu se glavni lik zove Arkan, a Arkan je u to vreme žario i palio po Beogradu u kojem je bila moja cela porodica. Jako opasno. Šta mi se sve motalo po glavi... Da li razumeš, mlad jedan glumac koji je napustio taj Balkan i došao do toga da snima "A" produkciju sa holivudskim zvezdama, taj entuzijazam sa kojim sam ušao u to... A onda me sačeka... Balkan. Težak nokdaun.

WS: Kada ste otišli iz Srbije, da li ste imali ideju da se nikada ne vratite?
Nismo imali ideju da se ne vraćamo. Nismo imali maltene nikakvu ideju. Samo da odemo. Ali nikada to nismo formulisali, kao: "Sad ćemo živeti ovde, na severu Londona i eto, tu smo sad i nema mrdanja". Daleko od toga. Ni danas kad me neko pita: "Kako dalje", ne mogu da mu odgovorim. Kad počnete još kao klinac da se pakujete iz manjeg grada u Beograd, pa u London, stalno su vam koferi pri ruci i ko zna gde će vas put naneti. Ali vratili smo se zato što su me igrom slučaja pozvali nakon petog oktobra da radim predstavu Hazarski rečnik Tomaža Pandura. Kad sam se vratio i u pozorištu odigrao to na svom jeziku, mada smo igrali i na engleskom, osetio sam želju za tim velikim ulogama. Ali, van pozorišta, na ulici... Video sam ljude sa osmesima. Osetio sam entuzijazam, energiju, da grad može da diše, da može da bude pozitivan. To me vratilo. Naravno, moj entuzijazam je bio neosnovan. Mesec dana nakon što smo opet spakovali kofere i preselili se iz Britanije u Beograd, ubijen je premijer Đinđić. Opet me sustigla istorija. Opet smo hteli da odemo, ali neke neostvarene uloge su me vukle da ostanem. Nedostajalo mi je pozorište.

WS: Da li ti danas ruka kreće ka koferu?
Da, uvek. Ali sad nekako kofer nije toliki, ne idem na dugo vreme. Ne idem, a da ne znam na koliko. Ali su koferi uvek tu. Evo sad idem u Crnu Goru na dva meseca, išao sam u Hrvatsku da radim jednu predstavu. To me raduje. Morao sam da čekam godinama da se vrati vreme u kojem ćemo ponovo raditi zajedno na jezicima koji se sada zovu različito, ali se na njima savršeno razumemo. Idem od projekta do projekta. Odem do Londona i uradim ulogu za televiziju ili film, ili dođu oni ovde pa urade Koriolana. Nikada neću prekinuti sve te kontakte, razmenu energije sa ljudima sa svih strana, koja je za mene suština mog posla. Živim u Beogradu, a radim bilo gde. To mi je uvek bio san.

WS: Rekao si jednom da se u Engleskoj "očistiš od ove sredine". Šta je to čega tamo ima, ili nema, pa se malo obnoviš?
Valjda je za svakog putnika ono što vidi i doživljava tada jače od onoga što nosi sa sobom. Bar je to sa mnom slučaj. Zato želim da što više putujem. Valjda je to moj eksapizam. Mozak se nekako malo oslobodi, kaže: "A sad malo ja".

WS: U predstavi Iz junačkog života građanstva igraš tri uloge. Koliko je to izazov, a koliko problem?
Jedino što spaja te uloge je da su to tri različite generacije jedne porodice. Otac, sin i unuk. Zahtevno je. Tri generacije iste porodice u turobno vreme prošlog veka, pred veliki rat. Šta se dešavalo u glavama odraslih ljudi, kakve su živote vodili u vreme koje je dovelo našu civilizaciju na rub propasti, kad je malo falilo da nas više nema. Ali je i intrigantno i izazovno menjati kožu tom brzinom. A pomaže i nada da to što radite nosi poruku za gledaoce. Da ovo što živimo nije slučajno tako, nego ima korene u istoriji. Ja tu edukujem sebe, a kroz te likove i publiku. To je prilično plemenit čin. Zapanjujuće je koliko su teme koje su opterećivale porodice u građanskoj Nemačkoj s početka prošlog veka neverovatno slične današnjici. Da je nešto napisano pre sto godina toliko prepoznatljivo nama – na primer patrijarhalna porodica i samozadovoljstvo oca što ima vlast, makar u parčetu od deset kvadrata svoje kuće, ali on je vlast i hoće da je širi. Ta sličnost sa današnjicom je meni fascinantna.

WS: Moram da te pitam za Rosa Kempa. Gledam ga kako sada snima fantastične dokumentarce u Avganistanu sa britanskim vojnicima, ali ti si sa njim igrao u seriji o nekoj engleskoj specijalnoj jedinici. Kako je to izgledalo?
Upoznao sam ga kada nije radio te fantastične dokumentarce, nego televizijske serije koje su bile, onako, ajmo reći... Tezge. Sećam se rada na toj seriji, zvala se Ultimate Force, radio sam jednu epizodu. Igrao sam Čečena. Možeš misliti mene kao Čečena koji upada sa svojom grupom u Englesku da iz neke laboratorije ukrade otrov koji može da pobije mnogo ljudi. Mislim... Bilo mi je jako zabavno, ali i smešno. To nema veze sa realnošču, još da sebe zamislim kao Čečena... Prava glumačka televizijska tezga. A i složili smo se oko toga u razgovoru on i ja. Imaju oni izraz koji sve to lepo pokriva: "It’s all part of a business" (sve je to deo posla, prim. red.).

Izvor: Wine Style