Alen Islamović, pevač i vlasnik teniskog kluba - Lipe cvatu, ništa nije kao lani

(Foto: mozzart sport)

U vreme kada se zvezde nisu rađale u rijaliti programima, put do javne scene počinjao bi i ovako: brat bi se pojavio s gitarom, ali pošto su ga bolele jagodice od žica, brzo je odustao od svirke i zaključao je u ormar. A junak naše priče bi provaljivao vrata i čačkao oko te gitare. Umesto trzavice koristio je ekser, pa je, posle čvrga zbog izgrebane gitare, od brata dobio prve lekcije o akordima. Već sa 13 godina imao je lep repertoar i bio glavni zabavljač na ekskurzijama… Tako su nekada nastajali muzičari, a danas, tvrdi Alen Islamović, prave konkurencije uopšte nema

U vreme kada je Alen Islamović počinjao da "praši" gitaru u rodnom Bihaću, narodnjaci su bili poslednja rupa čak i na svirali napravljenoj u sevdalinka-krajevima. Karijeru je započeo kao bas gitarista u lokalnom bendu Bag, da bi posle povratka iz ondašnje JNA postao član poznate grupe Divlje jagode, gde je eksplodirao kao tekstopisac i vokalni solista. Dane i godine mega slave proživeo je kao pevač Bijelog dugmeta, u periodu kad je Gorana Bregovića krasila vrhunska autorska forma.

Posle odlaska "Dugmića" u legendu, dugo se krio od očiju javnosti, da bi iznenada ponovo dohvatio mikrofon i pustio mnogim generacijama dobro znani napukli glas.

S večitim mladićem eks-jugoslovenske rokenrol scene družili smo se u foajeu beogradskog hotela Kontinental. Razgovor smo vodili u tradicionalnom bosanskom duhu...

Odseo si u Kontinentalu. Da li i na taj način evociraš uspomene na stara dobra vremena?

- Dok sam bio u Divljim jagodama spavali smo u Palasu, a u Kontinental sam se zaljubio 1986. godine, kad me ovde prvi put doveo Goran Bregović.

Kada si bio poslednji put u Beogradu?

- Nedavno, u poslednje vreme na svaka tri-četiri meseca dolazim zbog posla koji obavim za dan-dva, pa onda nazad u Zagreb. Ovoga puta došao sam radi gostovanja na Breninom koncertu.

Planiraš li konkretan povratak na scenu?

- Što se tiče estrade, tu je malo zatišje, s tim što sa Indirom Radić imam novu duetsku pesmu.

Poznat si kao muzičar koji pažljivo vaga svaku ponudu. Iz kojih razloga si prihvatio saradnju sa Indirom?

- Jeste, takav sam, ali dobar sam sa štabom ljudi koji radi oko nje, pogotovo s Raletom Ratkovićem. Prvi kontakt je išao preko Saše Popovića iz Granda, koji je kumovao kod pesme "Lopov".

Bilo je dosta tvojih obožavalaca koji su te u čudu gledali kraj popularne folk pevačice. Koliko je "gospodin novac" uticao da uđeš u taj projekat?

- Realno, danas se sve vrti oko novca. Pa ne mogu da sviram 100 humanitarnih koncerata i samo jedan za sebe. Od čega bih živeo?!

Je l" te još neko zvao u vezi duetske pesme?

- Postoji jedna interesantna pesma koju Sanja Doležal iz Novih Fosila želi da snimi sa mnom.

Čime si još, osim muzikom, preokupiran u životu?

- Ono što javnost ne zna, to je da sam pre tri godine osnovao Teniski klub "Una gem" u rodnom Bihaću. Brzo se ispostavilo da je to jako dobra ideja i pravo osveženje za grad. Veoma sam zadovoljan dosadašnjim rezultatima. Imamo 100 registrovanih članova koji treniraju na četiri terena s veštačkom travom. Angažovao sam trenera iz Zagreba, Branislava Langa, koji je završio akademiju Nikole Pilića. Preko leta imamo i školu tenisa koju pohađaju deca od šest do 18 godina.

Da li to znači da si i sam dobar teniser?

- Kao omladinac sam bio član reprezentacije BiH u stonom tenisu. Levoruk sam, zbog čega sam imao veliku prednost nad protivnicima. Ta ljubav prema ovom sportu je ostala u meni, tako da sam pre nekih 12 godina rešio da se oprobam u velikom tenisu. Išlo mi je od ruke i evo, zagazio sam u vode belog sporta. Svake godine u maju organizujemo tenis fest, na kome igraju veterani iz sveta biznisa, politike, novinarstva, glume… Bude obično između 40 i 50 takmičarskih parova. Takođe, dosta putujemo i odigravamo mečeve s prijateljskim klubovima iz Srbije, poput Slajsa iz Valjeva, a bili smo i gosti Požege. Skoknemo i do Slovenije. Praktično, vezujemo se za klubove sa ovih prostora koji imaju više iskustva od nas.

Opet dođosmo do novca. Koliko te košta ljubav prema tenisu?

- Ja sam osnivač kluba i finansijer u iznosu od nekih pedesetak odsto, dok ostala sredstva obezbede moji prijatelji iz pojedinih firmi. Sve u svemu, jako dobro nam ide.

Sad ćemo da "brejkujemo" teniske teme i vratimo se muzici, odnosno tvojim učestalim posetama Beogradu...

- Poznati beogradski menadžer Neša Je, jedna mlada pevačica iz Zagreba i ja radimo veoma zanimljiv projekat, u kome sam rado učestvovao i na kome ćemo otpevati desetak pesama za decu. U Srbiji je već izašao jedan takav CD na kome se našlo 10 izvođača, između ostalih Željko Joksimović i Leontina. Naš materijal će se pojaviti na tržištu Hrvatske i BiH, samo na ijekavici.

Kad već pričamo o deci, ne čini li ti se kako tvoje detinjstvo neodoljivo podseća na scenario ranih radova Emira Kusturice? Velika bosanska porodica, selidba sa sela u grad, gitara, ćuške od brata...

- Sokolac je malo mesto pored Bihaća u kojem su nekada postojale svega dve-tri bogate porodice. Živelo se od stočarstva i poljoprivrede. Pošto je dobio posao u gradu, moj otac je rasprodao svu zemlju koje smo, zajedno sa imovinom moje majke, imali prilično. Stari se ponovo bavio poljoprivredom, i to radeći za jedan veliki kombinat.

Na koji način si se zainteresovao za muziku?

- Najstariji brat se jednoga dana pojavio s gitarom u rukama. Imao sam tada osam godina. Moja starija braća su pokušala da je sviraju, ali kako su ih bolele jagodice od žica, brzo su odustali i zaključali je u ormar. Čim bih ostao sam u kući, provaljivao sam vrata i čačkao oko te gitare. Umesto trzavice koristio sam ekser, pa sam je izgrebao i onda dobio čvrge od brata. Par godina kasnije, kad je uvideo da me sviranje baš zanima, počeo je da me uči prvim akordima. Već sa 13 godina imao sam lep repertoar i bio glavni zabavljač na ekskurzijama.

Kada si uvideo da te, osim prstiju, dobro služi i glas?

- Negde posle puberteta, tačnije u trećem razredu srednje škole. Tada sam postao vokalni solista lokalnog benda po imenu Bag, u kom sam prvo svirao bas gitaru. U to vreme nisam ni znao šta su narodnjaci. Slušao sam Rolingstonse, Bed kompani, Cepelin, Rod Stjuarta, grupu Hu, Kingse, Jan Gilana. Veliko je bogastvo rokenrola bilo tada i zaista se imalo od koga šta čuti i naučiti. Nešto kasnije sam "gutao" AC/DC.

Jesu li htele komšije da vas biju zbog preglasnog rokenrola?

- Nisu, vežbali smo u podrumu od oca našeg gitariste. Pored nas su se kiselili paprike i paradajz, a bila je I neka marmelada. Izolacija je bila dobra, tako da nismo nikome smetali. Čim bismo ogladneli od svirke, otvarali smo tegle, jeli i kiselo i slatko. Šta je sledilo posle toga, lako je pretpostaviti, a-ha-ha. Moram da napomenem da to što sam se sve ozbiljnije bavio muzikom nije značilo da sam zapostavio sport. Naime, uporedo sam trenirao fudbal u bihaćkom Jedinstvu.

Nisi, dakle, bio talentovan samo za stoni tenis?

- Ma igrao sam dobro i košarku, kad bolje razmislim, nisam postao profesionalni sportista samo zato što su u to vreme kod devojčica mnogo bolje prolazili muzičari. Uglavnom, otišao sam u vojsku i nedugo po skidanju uniforme, zahvaljujući višegodišnjem poznanstvu s vokalnim solistom Divljih jagoda, mojim sugrađaninom Tonijem Jankovićem, postao sam član tog benda. Naravno, Sead Lipovača je takođe bio za moj dolazak i tako smo krenuli s novim Divljim jagodama, samo sa adresom u Sarajevu, gde smo se preselili.

Svetlost dana tom prilikom ugledao je još jedan tvoj talenat. Kada si u sebi prepoznao i tekstopisca?

- Bilo je to mnogo pre Divljih jagoda, zato je i bilo moguće da od 10 pesama na albumu "Motori" bude devet mojih tekstova. Uz "Motore", napisao sam "Šejlu", onda prekrasnu baladu "Ne želiš kraj"… Postigli smo veliku popularnost i krenula je gužva oko nas. Odjednom te svi znaju, trebalo je nekako izboriti se s tim. Niti sam zvao roditelje i braću, niti sam se javljao devojci. Uobrazio sam se i birao sebi društvo.

(Foto: mozzart sport)

Zvuči kao filmska priča...

- Da, i to kao opasna filmska priča. Na primer, kad bih došao u Bihać, ne bih poznavao školske drugove. Kad te uhvate slava i popularnost, stvaraju jako veliki pritisak. Ako se na vreme porveš s tim, možeš da se spasiš. U suprotnom, imaš problem za ceo život. Gubićeš prijatelje koji će odlaziti od tebe, dok će drugi dolaziti i to da bi se družili s tobom iz koristi

I kad si se probudio?

- Posle šest meseci, tokom kojih sam bio izgubljen slučaj. Shvatio sam da takvo ponašanje ne vodi nigde i da su mi svi oni kojih sam se odricao zapravo moji iskreni prijatelji. Iskristalisao sam stvari i spustio se na zemlju.

Jesi li iz tog razloga prvi put odbio poziv Gorana Bregovića?

- Taj prvi pokušaj da me dovede u Bijelo dugme nije uspeo jer smo svi mi iz Divljih jagoda namirisali da ćemo nešto više napraviti u Londonu. Međutim, to nije išlo onako kako smo zamislili, ali sudbina je udesila da ipak postanem pevač Bijelog dugmeta.

Šta ti je Brega rekao prilikom dogovora?

- Otprilike da bi grupa prestala s radom da nisam prihvatio ponudu. Goran nije bio toliki autoritet koliko je tačno znao ko šta i na koji način treba da radi. Sve je on znao lepo da upakuje i zato je Dugme imalo onako lepe pesme, koje su, evo, ostale do danas.

Na koji način si se izborio sa bremenom slave u Bijelom dugmetu?

- Bilo je sve slično Divljim jagodama, samo što sam sad pevao u većim prostorima. Samim tim bila je i mnogo veća gungula, obezbeđenje, koridori policije koji su nas čuvali i kad dolazimo i kad odlazimo. Novinari su burno pratili sve što radimo, a naročito beskonačno duge turneje od po šest-sedam meseci. Samo za moj prvi album u Dugmetu, "Pljuni i zapevaj, moja Jugoslavijo", otpevao sam 150 koncerata.

Da li si za to vreme strogo vodio računa o glasu?

- Oduvek sam bio sportski tip i živeo zdravo. Alkohol nisam nikad previše konzumirao, niti sam nešto mnogo pušio cigarete. Evo, pre osam godina čak sam potpuno ostavio duvan. Praktikovao sam da trčim i pripremam se i fizički za turneje. Dovoljno je samo tri sata da stojim na bini u mestu i pevam, da bi se osećao kao da su mi preko leđa prebacili 10 vagona cementa.

Šta misliš o televizijskim formama u kojima mladi talenti dobijaju priliku da preko noći ostvare svoje snove?

- Ima tu jedan problem. Naime, te mlade ljude bi trebalo da prati njihova generacija menadžera. Takođe, ne vidim poentu zbog čega bi se oni vezivali za novinare od 55 godina koji ne znaju šta bi o njima pisali. Osim da im prepričaju kako su prošli kroz Knez Mihajlovu i preko Brankovog mosta otišli u Zemun. U stvari, ti klinci moraju da shvate da treba da uđu u trku s godinama, a ne u trku s jednom godinom i jednom pesmom. Neophodno je da traže pesme i da se one zalepe za njih. Oni zacelo misle kako smo Brega, Brena ili ja, pre 20-30 godina, tako jednostavno stekli sadašnji status.

A da talentovani klinci ne bi živeli u zabludi, navedi u kakvoj konkurenciji si gradio karijeru?

- U moje vreme aktuelni su bili Bajaga i Bora Čorba, zatim Generacija 5, Parni valjak, Atomsko sklonište, Vatreni poljubac, Valentino, Plavi orkestar, Leb i sol, Smak... Sve je to generacija s kojom sam osamdesetih godina prošlog veka zakoračio na muzičku scenu. Stravična je to konkurencija bila. Danas konkurencije nema, ispada da smo i dalje mi ta konkurencija, ta stara klapa. Ovi posle nas nisu ništa napravili!

Kako bi objasnio taj fenomen?

- Ovaj prostor je proklet i mi smo prokleti! Zašto? Pa, zato što svi mi skupa prvo kvarimo stvari, da bismo onda pokušavali da ih popravimo i zalečimo. Ja ću pevati i operu ako je dobra. Evo, otpevao sam ove dečje pesme jer smatram da su dobre. Ako sam pevao s Brenom 1989. godine "Jugoslovenku", to je sigurno bila dobra pesma. Da "Lopov" meni nije legao, ne bih prihvatio ni duet sa Indirom. Hoću da kažem da ne želim da pevam ništa na silu. Na žalost, postoje oni koji su prinuđeni da pevaju sve što im se ponudi.

Gde voliš da izađeš kad si u Beogradu?

- Jedino što mi u poslednje vreme prija to su neki fini restorani, opušten razgovor uz čašicu vina, posle čega sledi rani odlazak na spavanje. Noćni život i izlasci me ne privlače, hotel jedino napuštam ako baš moram iz poslovnih razloga negde da se pojavim.

Ako ne izlaziš, onda sigurno gledaš TV. Pratiš li aktuelne fudbalske okršaje?

- Kako ne. Gledao sam nedavne utakmice reprezentacije BiH, Hrvatske i Srbije. Voleo sam da se svi skupa plasiramo na EP, kako bismo svetu pokazali koliko je narod sa ovih prostora talentovan. Šteta što je to pošlo za nogom samo Hrvatima.

BREGOVIĆ JE PROCVETAO KAD SAM DOŠAO U DUGME

Da li bi mogao da izdvojiš nekoliko pesama koje si otpevao u Bijelom dugmetu kao posebno drage?

- Recimo, "Ružica si bila", "A i ti me izneveri", "Ako ima boga", "Hajdemo u planine", koja jeste šaljiva, ali je velika pesma. U suštini, Goran je procvetao kao autor s mojim dolaskom. Otvorile su mu se neke dizne koje su bile začepljene godinama. Počeo je da radi malo veselije pesme, kao što je bila "Ćiribilibela". Takve stvari su meni kao veselom i nasmejanom dečku odgovarale, za razliku od drugih pevača. Mislim da je period od 1986. do 1990. godine najplodniji period Gorana Bregovića kao autora i muzike i tekstova. Stvarno je bio na vrhuncu, što je kasnije dokazao i stvaranjem filmske muzike.

LAKO JE NARODNJACIMA DA PLATE SPOT

Smatraš li da su političari smišljeno ubili rokenrol i da su glavni krivci što se s TV ekrana gledaocima nudi rokenrol u apotekarskim dozama?

- Ma ne mogu političari da ubiju rokenrol! Televizije su se iskvarile, pošto im više love donosi šurovanje s folkom. Folkeri odu u dijasporu za vikend i vrate se sa po desetak hiljada evra, zato im je lako da plate 1.000 ili 2.000 evra da bi im se vrteo spot na TV. Rokeri malo teže mogu to da plate. Mogu ja, ali ne mogu klinci. A mogu da imaju ne znam kakav hit, ali neće proći. Politika ne može da utiče na estradu koliko mi sami utičemo.

VERUJEM SAMO INTERNETU

Ne čini li ti se da je danas znatno teže napraviti hit nego pre deceniju ili dve?

- Novim generacijama je zaista teško da nametnu neku novu pesmu. Jednostavno, mediji su potrgani, tako da je jedini iskreni medij s kojim možeš da komuniciraš i koji te neće izneveriti – internet. Sve ostalo je postalo prevara. Dogovoriš se jedno, sutra u novinama izlazi drugo, da bi prekosutra beogradske novine objavile neku tvoju rečenicu koja zapravo nije ono što si rekao. Od Zagreba, preko Sarajeva do Beograda, svi interpretiraju kako im odgovara. Iz tog razloga izbegavam davanje intervjua i ako ih dajem, onda strogo to činim uz posredovanje menadžera ili na pitanja odgovorim putem interneta. Razočarao sam se.

izvor :