Rafael Pupovac, direktor Nacionalne turističke razvojne korporacije - Sprinter u srpskom turizmu
(Rafael Pupovac)
Dok sluša, ume da besprekorno nacrta sagovornika. Posao ne izbegava, ali od gužve ume da pobegne na Krčedinsku adu ili u kanjon Uvca. Sto metara mogao je da pretrči za manje od 11 sekundi, opušta se uz Heseove knjige, muziku ne deli na žanrove, već na dobru i lošu. U poslu, kao i u životu, najvažnijim smatra trud i iskrenost. I prema sebi i prema drugima.
O tome zašto je izazov raditi u turizmu u vreme krize, zašto je olovku i tuš zamenio digitronom, kako je biti sprinter u "starkama", i koliko je težak ali i važan posao u državnoj službi za "eKapiju" otkriva Rafael Pupovac, direktor Nacionalne turističke razvojne korporacije.
Rođen je 1981. u Zadru, a detinjstvo je proveo u Benkovcu gde mu je otac dobio posao. Sa roditeljima, mlađim bratom i sestrom se ’95. na kratko seli kod ujaka u Pančevo, a potom u Bečej, gde mu roditelji i danas žive. Tu je završio gimnaziju, a kao član Atletskog kluba osvajao medalje na državnim takmičenjima.
Kad digitron zameni četkicu
Dvoumio se ili kako kaže "višeumio" između Akademije primenjenih umetnosti, informatike, arhitekture, ali se ipak odlučio za Ekonomski fakultet.
Na trećoj godini studija uključio se rad "Marketing radionice", i zahvaljujući članstvu u ovoj studentskoj organizaciji je, kako kaže, stekao prijatelje, učio, ali i shvatio da završiti fakultet bez praktičnog iskustva ne znači mnogo.
- Još kao student, radio sam na značajnim projektima, i mislim da je veoma uticalo na moju karijeru, ali i na samo učenje. Kad radite nešto u praksi, mnogo bolje i brže zapamtite, vezujete za primere koje ste sami prošli...
Ne stidi se da prizna da je, ipak, nekada bilo najteže izboriti se sa samim sobom.
- Ja sam umetnik u duši. Kada se umetnik nađe u svetu biznisa, sa svojim radnim navikama i sklonostima, to se sigurno sa ekonomijom ne podudara. Potrebno je konstantno podsećanje, rad, samo da biste postigli ono što želite. Nema opuštanje, jer ako se opustite, ako jedna vaša strana prevagne, odoste u totalnu lenjost.
Sa politikom na distanci
Veliki rad, angažovanje i iskustvo iz prakse, ali i kontakati koje je još kao student stekao, nisu ostali bez rezultata. Odmah po završetku fakulteta, imao je mnogobrojne ponude za posao.
- Preda mnom je posle studija stajalo nekoliko opcija, ali ja sam najviše želeo da ostanem u svetu konsultantskih poslova, da što više naučim o tome. Idealno mi je "došla" ponuda tadašnjeg profesora međunarodnog marketinga i menadžmenta Branka Rakite da zajedno razvijamo "Globmark", preduzeće za rejting-analizu koje je on vodio već nekoliko godina. Analizirali smo više od 70.000 preduzeća iz različitih oblasti, i svaka takva analiza mi je kasnije puno pomogla.
U međuvremenu, i dalje je radio na ekonomskim projektima, poslovnim, strateškim i operativnim planovima za najrazličitija preduzeća – "Mercedes", Volksbanku, "Porshe leasing", "VB Leasing", "Tarkett"...
- Posle te tri godine intenzivnih iskustava, kada sam u najvećem delu vremena istovremeno imao po tri, četiri projekta, ukazala mi se prilika za rad u Ministarstvu ekonomije, sektoru za turizam.
Nije se dvoumio, iako je ponuđena plata "bila zanemarljiva".
- Za mene je bio izazov da pomognem u razvijanju čitavog jednog privrednog sektora u zemlji, a, priznajem, motivisala me je i velika šansa da se dalje usavršavam.
Pre godinu ipo dana izabran je za direktora novosnovane Nacionalne turističke razvojne korporacije, a na tom poslu je, kako kaže, "zažalio" samo zbog dve stvari.
- Nemam dovoljno vremena za porodicu i prijatelje, jer je ovo posao koji traži "celog čoveka". Takođe, mislim da je otežavajuća okolnost i to što se ovim poslom bavim u vreme krize, kada je turizam na začelju liste prioriteta u državi. Lako je razvijati turizam kada imate novca da finansirate dvadeset projekata, treba raditi kada situacija nije tako sjajna. Sa druge strane, ovo je pravi trenutak da pokažete šta umete.
Posao se radi sa ljudima
Smatra da nije strog šef, ali od drugih, kao i od sebe, traži da rade "na gornjem nivou".
- Posao se radi sa ljudima, ako nema dobrog odnosa, unutar firme ili van firme, koliko god bio jasan plan ili strategija, ništa od toga.
Da bi bilo koji zadatak bio uspešno urađen, svako treba da uradi ono što se od njega očekuje i da preuzme svoj deo odgovornosti. Sa druge strane, ako date sve od sebe, onda vas niko ne može kriviti i ako nešto ne bude onako kako je zamišljeno. Meni je sport pomogao da to naučim – na nekim velikim takmičenjima, koliko god se ja potrudio i istrčao svoj najbolji rezultat, dogodi se da nisam prvi, jer je, jednostavno, neko drugi bio bolji. Tada nema razloga da osećam krivicu, jer sam uradio najbolje što sam mogao. Ukoliko radite na svom gornjem nivou, rezultat će sigurno doći posle nekog vremena. Bolje je biti i drugi, nego četrdeseti, ili šezdeseti.
Najbitnije mu je da njegovi zaposleni u svakom trenutku znaju sa kakvim se problemima Nacionalna turistička korporacija suočava i kakav je plan za njihovo reševanje, da bi im bilo jasno zašto su određene odluke donete, ali i da bi mogli da iznesu svoje predloge.
- Izuzetno je važno da saslušate zaposlene, kad god imaju nešto da kažu, bilo da se slažete bilo da se ne slažete. Ljudi sa kojima radim i koji razmišljaju o tom poslu svakog dana, sigurno mogu da imaju neku korisnu ideju koja meni nikada ne bi pala na pamet.
Trudi se da svoj sistem vrednosti i stavove stalno drži "na tasu", ali mišljenje menja samo ako mu daju valjane argumente.
- Moja velika vrlina i mana je to što sam tvrdoglav. Vrlina, jer kad uzmem neki zadatak, ja ga izguram do kraja "pošto-poto", bez obzira na to šta se dešavalo okolo, i koliko vremena bilo za to potrebno, a mana jer vam je potrebno isto toliko truda i napora da mene ubedite da promenim mišljenje za koje mislim da je ispravno.
Najviše je ponosan na to što je Nacionalna turistička korporacija u prvoj godini svog poslovanja uspela da "zaradi za samu sebe".
- Uspeli smo da plate i operativne troškove pokrijemo iz sopstvenih prihoda, što je za državno preduzeće, koje pored toga što zarađuje za sebe još razvija i turizam, u najmanju ruku neuobičajeno. Druga stvar na koju sam jako ponosan je to što ćemo od 24. do 26. novembra organizovati i prvi investicioni forum o turizmu u Srbiji, na koji će doći najugledniji hotelski lanci i investitori doći u Srbiju i videti šta mi imamo da ponudimo.
I metal i narodnjaci
Zajedno sa pet drugova, vlasnik je čamca, kojim kad nađe vremena, najviše voli da pobegne na Krčedinsku adu. Mesto koje ga oduševljava je i klisura Uvca.
- Planiram da u skorije vreme obiđem i Goč, Radan, Kučajske planine i Beljanicu. To jedini deo Srbije, koju sam obišao uzduž i popreko, koji baš malo poznajem.
Ne izlazi često, više voli da vreme provede sa prijateljima u kućnoj atmosferi, uz rakiju od suvih šljiva, ali i dobru pesmu.
- Jednom sam rekao ovu izreku koju izgovaram već dugi niz godina, i verujem da je moja: muzika je toliko dobra stvar da se ne treba ograničavati na žanrove.
Mislim da u svakom žanru, od narodne do heavy i death metala, klasične muzike, popa, roka, ima nečega što je zanimljivo i muzički dobro urađeno. Slušam najrazličitiju muziku, i prava sam "enciklopedija". Dvaput čujem pesmu i imam je u glavi, kad bih otkucao sve tekstove koje znam dobio bih knjigu od par desetina hiljada strana.
Svake godine odlazim na Egzit, u Guču i na "Beer fest". Teško je reći koji mi je omiljeni. Svaki ima svoj šmek i svoju atmosferu - priča Rafael Pupovac.
Voli da čita, često kupuje knjige, ali je istim naslovima veran već godinama.
(Iz klisure Uvca)
- Čitam knjige za koje sam rekao sebi da ih namerno neću čitati deset godina, kako bih ponovo doživeo na drugačiji način. Ovih dana družim se sa "Demijanom" Hermana Hesea kojeg sam prvi put u ruke uzeo još u osmom razredu.
Navija za "Zvezdu", a sam za loptom "trči" isključivo u kompjuterskim igricama.
- Nikada nisam bio dobar fudbaler. Trenirao sam kao dečak nekih mesec dana, i bio sam vrlo često i brži i jači od vršnjaka, ali kad treba da uradim nešto sa loptom, nema šanse.
Sprinter u "starkama"
- Atletikom sam se aktivno bavio od ’95 do ’99, prvo u klubu u Bečeju, a pošto sam se preselio u Beograd u "Partizanu", čiji formalno nisam nikada bio član. To su bili zaista lepi dani, ja ih se uvek sećam sa osmehom, iako su uslovi za treniranje često bili neadekvatni, čak sam prve dve godine trčao u "starkama".
Sto metara je umeo da pretrči za 10,90 sekundi, ali trku koje se najradije seti nije obeležio rezultat.
Kroz smeh priča o kvalifikacijama za "Kup Srbije", u disciplini štafeta 4 puta 400 metara.
- Pošto su nam dvojica kolega koju su bili u prvoj postavi bili povređeni, uđu da trče dva bacača. Sve izmene morate da uvežbate sa kolegom, da ne gledate gde je, već kada ga čujete samo ispružite ruku i nastavljate dalje. Ja sam uvežbavao sa bacačem, probali smo i bilo je okej. Počne trka, ja čujem kako se on približava, potrčim iz sve snage, i odjednom, njega nema, ne čujem ga više. Okrenem se i vidim da ja njemu ustvari bežim, ne može da me stigne. Morao sam da stanem na liniju da bi on došao da mi preda štafetu.. Uzmem je pretposlednji, a predam drugi, jer sam istrčao verovatno najbolji rezultat ikada. Sednemo u autobus, ja srećan... kad tamo, kažu mi nećemo trčati u Kupu Srbije, kako nećemo trčati, kažu - ispala im štafeta. Njima je, izgleda, između treće i četvrte izmene ispala štafeta. I ja sam istrčao svoj najboji rezultat u karijeri sa vetrom u prsa uzalud.
Premotavanje
Pobornik je teze da se "od svakog može ponešto naučiti, ali treba biti svoj i originalan". Na kraju dana, voli da "premota film i sumira dan".
- Šta sam uradio, jesam li se prema nekom poneo dobro, ili nisam dobro, jesam nešto uardio drugačije nego što je trebalo...
Kaže da se u životu ne kaje ni zbog čega, jer "ima vremena da se sve ispravi, samo ako se potrudite".
Kad pogleda u budućnost, sebe vidi u turizmu, ali i u Beogradu.
- Posao u Nacionalnoj turističkoj korporaciji gledam kao mogućnost da "stvorim" nešto što može da pomogne velikom broju ljudi, obezbedi sredstva, otvori radna mesta... I dan danas dobijam ponude od velikih preduzeća, da radim i za tri-četiri puta veći novac, ali toga će biti kasnije, toga će biti i za pet, i za deset godina, a prilika da uradite nešto značajno za svoju zemlju se pruža samo jednom u životu.
M.S.