Radomir Maksimović, osnivač Ramax Fashion Company - Ne takmičimo se sa jeftinom internet prodajom, uvek će biti kupaca za kvalitet

U vreme kada je svet zahvatila poplava online kupovine, uglavnom jeftine garderobe, pogotovo od dolaska poznatih internet prodavaca Ali Expres, Temu, a uskoro i Shein-a, rad i opstanak tekstilne industrije u Srbiji, čini se, nikad nije bio teži. Dok se jedni u lancu snabdevanja repromaterijalima jedva snađu za kvalitetan materijal po ceni od 5 evra za jednu majicu, drugi već gotovu majicu prodaju za manje od dva evra. Međutim, sa optimizmom i žarom ka delatnosti kojom se već pola veka bavi, Radomir Maksimović (72), osnivač i direktor Ramax Fashion Company iz Požege, kaže u razgovoru za eKapiju da nema odustajanja, a uostalom, kako se dalo zaključiti iz našeg razgovora, on i svi ti jeftini lanci online prodaje jednostavno ne igraju u istoj ligi.

- Uvek će biti kupaca koji kupuju kvalitetnu garderobu. I to su ljudi koji se nama vraćaju i po 20 godina. Oni prepoznaju kvalitet i spremni su da za njega plate više. Naravno da se na naše poslovanje odrazilo sve to sa masovnom online kupovinom iz Kine, ali da li možete da zamislite nekog direktora, menadžerku, poslovne ljude da se oblače na taj način? Ne. Ja sam rekao i sinovima, koji su ostali u ovom poslu, nema odustajanja. Prilagođavaćemo se, ali od kvaliteta nećemo odstupati. Uostalom, zar su samo Italijani stvoreni da kreiraju modu? Armani je čovek kao i mi, a kad se brend "Armani" ili "Lacoste" bude zatvorio, i mi ćemo – kaže na početku razgovora za eKapiju Rade, kako ga većina poznanika i partnera u zemlji, ali i u svetu poznaje.

A Radetova poslovna priča, kako on kaže u razgovoru sa eKapijom, jeste priča o jednom snu, u kojoj se već u trećoj godini svog života Rade "inficirao" krojenjem, šivenjem i modom. I bukvalno.

- Otac je pedesetih godina, kada se vratio iz rata, otvorio svoju krojačku radionicu u Užicu i ja sam tu, igrajući se sa tri godine oko njegove mašine, prešio sebi prst. I taj prst mi se inficirao. I eto, nekako simbolično, ja sam se tog trenutka inficirao modom. Prvo nisam hteo da se bavim time, svi smo tad bežali od zanata, ali... posle sam završio i srednju tekstilnu školu u Užicu. I onda me je sa 19 godina otac poslao na dalje učenje krojačkog zanata u Pariz. Tada je taj posao tamo bio dobro plaćen, a i mogu da kažem da sve što sam o tom zanatu naučio, naučio sam tamo za tih godinu dana boravka u Parizu – navodi Rade.

Tamo je, kako priznaje, video i da taj zanat donosi i neke druge lepe stvari.

- Moj ujak je kao radio kao pomoćnik kod jednog francuskog kreatora i tamo vidim kako oni kreiraju mantil za Brižit Bardo. I posle mislim, pa ovaj posao donosi i neke druge stvari – kad bih ja u životu upoznao Brižit Bardo? A onda, kad sam završio tih godinu dana zanata tamo, pomislio sam, što bih ja to radio tamo za Francuze kad mogu to isto raditi i kod nas, i vratim se – nastavlja naš sagovornik svoju poslovno-životnu priču.

U to vreme, prema njegovim rečima, u Jugoslaviji nije bilo uslova za dizajniranje i pravljenje odeće. Tada su postojali veliki društveni sistemi, giganti u tekstilnoj industriji i nije bilo ni zakonski moguće da se baviš proizvodnjom konfekcije kao mali privrednik, niti su se mogli tek tako nabaviti materijali.

- Mi smo u to vreme mogli samo da nudimo krojačke usluge. I ja prelazim iz Užica u Požegu i otvaram malu krojačku radnju. Tad počinjem da eksperimentišem, da nešto kreiram i sve krijući, jer to jednostavno nije bilo dozvoljeno. Kad sam prvi model izbacio u izlog, imao sam problem sa inspekcijom. Posle toga, 80-ih godina, održan je prvi sajam male privrede, baš u Užicu, tada počinju i modne revije i ja tada počinjem da radim već ozbiljnije posao dizajniranja i proizvodnje odeće – kaže Rade.

Krenuvši od jednog stola, jednih makaza, jednog metra, Radetova proizvodnja raste, a sa njom i priznanja, revije, prepoznatljivost širom regiona i, što je našem sagovorniku najvažnije, poštovanje kupaca. Danas Ramax čini oko 50 zaposlenih, među njima 5 inženjera tekstilne industrije. A među njima su i Radetova dva sina – Nikola (44), koji je danas profesor na Višoj tekstilnoj školi u Beogradu i koji zbog obaveza i u porodičnoj firmi živi na relaciji Beograd-Požega, i mlađi Vuk (22), koji je takođe jedno vreme radio u Beogradu, ali se vratio, kako kaže Rade, na "svoje", u očevu firmu.

Iako trke sa cenama u onlajn prodavnicama sa Istoka nema, niti Rade želi da se takmiči u toj igri u kojoj svakako korisnici nisu isti, ovaj posao ipak mora da se osavremenjuje i moraju da se prate tokovi i tu je, prema Radetovim rečima, sin Nikola bio zadužen za uvođenje novih tehnologija i praćenje inovacija na tržištu. Jedna od njih je svakako i internet prodavnica, međutim, kako naš sagovornik kaže, odeću sa Ramax znakom i dalje više kupuju ljudi koji kupovinu obavljaju uživo.

- Sigurno da 10-20% naše prodaje ide onlajn, ali nismo tu statistiku precizno ni vodili jer kod nas dolaze da se obuku oni ljudi koji vole da opipaju materijal, da vide kako to stoji, da osete materijal na koži. Dešava se da ga na kraju kupe onlajn, ali samo zato što u radnji gde su ga probali i videli uživo nema odgovarajuće veličine, pa ga naruče tim putem. Ali i dalje većina naše prodaje se obavi licem u lice, jer su naši kupci oni koji imaju stil, razumeju modu, prepoznaju kvalitet i biraju neki kežual-poslovni stil. A kada ti kupci uporede cene sa, recimo, Max Marom, oni vide da je ženski komplet kod nas ipak pet puta jeftiniji, a nismo lošiji – navodi Rade.

Inače, među dvadesetak radnji u kojima se nude komadi odeće sa znakom Ramaxa nijedna, nekim čudom, nije u Beogradu. Zapadna Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora najveća su tržišta Ramaxa.

- Dok nisu počeli da se otvaraju tržni centri, imali smo brojne radnje u glavnom gradu, ali njihovim otvaranjem, mali proizvođači su jednostavno morali da se povlače. Ipak, to ne znači i povlačenje iz ovog posla. Nema odustajanja. Prilagođavaćemo se, uvodićemo inovacije, ručni rad, ali siguran sam da će uvek biti kupaca za kvalitetnu odeću. Verujem da je svaki cilj dostižan, samo treba krenuti ka tome. I treba imati ljubav ka onome što radiš. Tada ništa nije neostvarivo. Na cilj se stiže sigurno – uveren je Rade, koji je najviše ponosan zbog toga što je sve što je napravio zapravo napravio svojim radom.

Ne postoji nijedan drugi posao, kako kaže, kojim bi se bavio i posebno mu je drago što je i decu u to uveo.

- Evo kod nas u firmi još čuvamo očev ugovor sa nekim radnikom iz 1951. godine. Koliko danas firmi u Srbiji posluje koje su neku porodičnu delatnost započeli pre 70 i više godina. Ne bih mogao da zamislim da se bavim ijednim drugim poslom, a evo, drago mi je da su i deca izabrala da budu u tome – kaže Rade.

I pored očiglednog ponosa zbog nastavka porodične tradicije i opiranju raznim vetrovima koji nailaze u ovoj delatnosti, Rade se raduje i nekim malim sitnim stvarima.

- Iako mi živimo od prodaje, ja sam više srećan kad napravim dobar komad odeće nego kad ga prodam. A jedna od stvari koje ću se uvek sećati jeste kad sam nekom prilikom putovao u Italiju, odakle i danas, pored još nekih zemalja, nabavljam materijale. Šetao sam ulicom Via del Corso i razgledao izloge, a ispred mene je hodala lepo obučena, doterana dama, sa dobrom tašnom, cipelama, i kad je zastala kod jednog izloga, zastao sam i ja da vidim kakve stvari zanimaju damu koja ima takav stil odevanja. I u tom trenutku sam primetio Ramax dugme na njenom mantilu. Nema reči kojom bih opisao moja osećanja tada – završava Rade koji još dugo namerava da živi svoj san.