Ko kaže da od umetnosti ne može dobro da se živi - Slikarka Alena Gojak danas "izvozi" svoja dela širom sveta, a sve je počelo od mamine jambolije

Ako primetite da vam dete slučajno secka jamboliju i da od nje šije bundicu za barbiku, pa je još i u svojih 6, 7 godina prodaje svojim drugaricama iz parka ili škole, nemojte odmah da se hvatate za glavu i da pod hitno zovete dečjeg psihologa jer se, po vama, stvar sa vaspitanjem izmakla kontroli. Možda baš u tom detetu čuči budući kreativac preduzetnik, pred kojim je baš svetla budućnost u oblasti kreative i umetnosti, a da vi toga još niste svesni - što u današnjoj brzini života vrlo lako roditeljima promakne.

- I onda sam ja za barbike, čija je odeća u to vreme bila skuplja nego sama lutka, počela da krojim i šijem odjeću za njih. A onda sam, kao mali preduzetnik, prezentirala to svojim drugaricama i onda im i prodavala. Ili se sa njima menjala za nešto. Pa sam onda od drugarice kojoj je tata bio vajar naručila da mi napravi fotelju za lutke u pink boji, a ja sam njoj u zamjenu sašila bundu. I to od jambolije sa kreveta. Mama je, naravno, poludela kad je videla da fali delić jambolije, ali očito nije imala kud sa mojom kreativom - dodaje Alena.


Njena okrenutost umetnosti i radu rukama pomogla joj je i u vreme rata u BiH kada je, kao i sva tadašnja deca, silne dane provodila po podrumima.

- Tad sam i šila i plela, radili smo i pačvork u podrumu, a i dosta sam crtala likove žena na osnovu nekih časopisa koje smo tu držali. Posle rata su me sačekale i školske obaveze, a i trenirala sam košarku i atletiku. Čak sam i u tom sportu imala dobre rezultate. Onda sam, po majčinoj želji, upisala srednju građevinsku školu, iako to nije bila moja želja. Ali, ipak sam i tad nekako ispoljavala svoju kreativnost. I pored toga što smo imali dovoljno za život, uvek sam imala potrebu da privređujem, da dodatno zarađujem i doprinesem kući. Moj duh je jednostavno bio takav. I onda sam, tokom srednje škole, počela da pravim razglednice od rižinog papira i presovanog cveća koje sam brala na livadi. I to je prvo išlo prijateljima i porodici, a onda se i fino prodavalo - nastavlja Alena.


Potom joj je u njenih 17 godina majka, kao nekome u koga je imala poverenja zbog njene istrajnosti, hrabrosti i odlučnosti, poverila izgradnju kuće. Dala joj je novac i ceo projekat. Ona je kuću i nacrtala, i arhitektonski isprojektovala, i našla majstore, i ugovorila sa njima posao, i nadgledala ih, i - kuću završila.

Međutim, i pored uspešno završenog građevinskog posla i posle svršene građevinske škole, ona je jednostavno imala potrebu za umetnošću.


- U to vreme sam sama živela i u tom velikom prostoru u kojem sam bila i u višku vremena koje sam imala, počela sam da slikam. U početku samouka, ali je to bilo zaista za moju dušu. I kako sam tad dosta čitala, mene su zainteresovale studije za folk slikarstvo u Nju Delhiju. Privukla me je ta jednostavnost u slikarstvu, jarke boje, razigranost, jak kolorit kojim se vrlo lepo oslikava svakodnevni život. Moje prve slike su upravo ličile na ono što sam tamo videla. I ja sam po završetku srednje škole tamo i otišla na studije. U početku sam studije pratila uživo, a onda sam ih i prilagodila sebi i pratila onlajn. I sve vreme, s obzirom na moj preduzetnički duh, tokom studija, i tamo u Nju Delhiju i ovde u Sarajevu, prodavala sam i izlagala moja dela - kaže Alena.
- Taj jak kolorit, jake boje i razigranost na slikama kod ljudi jednostavno budi pozitivne emocije. I to ljudima treba - da im se unese radosti u život. Ljudima je dosta sivila i surove realnosti. I tad, u tom trenutku kada je ta slika otišla u Njujork, jednostavno sam shvatila da je to moj životni poziv - priznaje Alena.

A onda je interesovanje za njenu umetnost krenulo da raste i narudžbine za njena dela počele su da stižu sa svih strana - od Amerike, preko Kanade, cele Evrope, pa evo sad i do Kine sa kojima je skorije sarađivala. Za nju su čule i neke velike organizacije koje propagiraju mir i zaštitu životne sredine, pa je Alena i sa njima rado sarađivala.

A za sve što bi Alena želela da sprovede u jednom danu, jednostavno nema dovoljno sati.

Za one čija su deca upravo sada na raskrsnicama pred upis u škole, fakultete, ona ima važan savet.