Nikola Rakočević, glumac - Novice, daj jedan krug

(Foto: mozzart sport)

Kada umetničko delo mladog i talentovanog čoveka pronađe put do najšire publike, kao što je to bio slučaj s Nikolom Rakočevićem, pojava novog lica u srpskom filmu svakako mora da imponuje. Posle odlično obavljenog posla u naslovnoj ulozi filma "Šišanje", u kome se bez pardona ogoljava istina o skinhedsima i huliganskim grupama, Nikola Rakočević nastavlja da se probija ka prvoj garnituri ovdašnjeg glumišta ulogom u filmu "Krugovi"

Još uvek se desi da mladi glumac Nikola Rakočević oseti zebnju kada neko za njim na ulice vikne "Novice", zbog imena srednjoškolca koga je igrao u filmu "Šišanje". Trudila se ekipa filma da pokaže tinejdžerima da nikada ne izaberu ono što je izabrao taj Novica i kakav je život skinhedsa, ali neizvesnost kako su to dečaci shvatili još ne popušta. I dok "Šišanje" ređa uspehe, Nikola ide dalje. Igrao je zapaženu ulogu u filmu "Žena sa slomljenim nosem", bilo ga je i u serijama, a nedavno se vratio iz Trebinja, sa snimanja filma "Krugovi" reditelja Srđana Golubovića.

U priči o Srđanu Aleksiću, mladiću iz Trebinja koji je nastradao braneći prijatelja, Bošnjaka, Rakočević igra sina jednog od Aleksićevih ubica. Snimanje "Krugova" počelo je u februaru, pre desetak dana okončan je deo koji je snimljen u Trebinju, kao i scene koje se dešavaju u Nemačkoj. Ostalo je još deo filma u kom se radnja dešava u Beogradu.

Budući da se radi o priči koja se dogodila u bliskoj prošlosti, prvo nas je zanimalo kako su stanovnici Trebinja prihvatili filmsku ekipu?

- Pa različito. Oni kojima nije bilo svejedno što to radimo nisu nas baš podržavali, ili su čak bili protiv. S druge strane, bilo je onih koji su smatrali da je to u redu. Upoznali smo neke prijatelje Srđana Aleksića... Sve je to poprilično jezivo i dirljivo.

Kako ste se zabavljali u trenucima kada nije moglo da se snima?

- Igrali smo karte i gledali utakmicE. U tom periodu bilo je dosta fudbala i teniskih mečeva. U prvom delu snimanja imali smo i sto za stoni tenis, tada je bilo super. Nismo razmišljali o slobodnom vremenu: dođemo sa snimanja i odmah igramo. Kada smo drugi put došli u Trebinje, nismo više imali sto, pa su nam karte bile osnovna zanimacija.

Ko je pobeđivao u stonom tenisu?

- Nebojša Glogovac je bio jako dobar, kao i Boris Isaković, ali Aca, direktor fotografije, i far majstor Žile su bili najbolji.

A kako je vama išao taj sport?

- Došao sam tamo kao potpuni stonoteniski autsajder, Marko Janketić i ja krenuli smo od nule. Igrali smo kao da ubijamo mušice, pa smo zatim malo i sami vežbali. Stigi smo do stadijuma da možemo da igramo makar pristojno, da gubimo ali tako da se drugi barem ne smaraju što igraju protiv nas.

Da li ste uspeli da nagovorite Aleksandra Berčeka da i on malo zaigra stoni tenis?

- Igrao je on. Pobeđivao me...

Posle filma "Šišanje" pojavile su se priče da ste dugo trenirali fudbal. Je l' to istina?

- Nisam, ne znam odakle im to. Ali igrao sam često: blizu moje kuće u Kragujevcu bilo je fudbalsko igralište, svaki dan smo tamo igrali. Bio je i basket - završimo sa časovima, ostanemo u školskom dvorištu i igramo košarku, potom odemo kući da jedemo, pa posle toga na fudbal. Bio je to svakodnevni ritam.

Kakva vam je navijačka karijera?

- Počelo je tako što sam kao klinac sa ujakom išao da gledam Radnički. Potom je Radnički ušao u prvu ligu, pa sam s društvom nastavio da odlazim na utakmice. Kada sam došao u Beograd, kao navijač Partizana krenuo na sve Partizanove utakmice. Drugari sa klase Đuro (Miloš Đuričič ), Raša Vujović i ja išli smo na utakmice s navijačima. Raša malo ređe, a Đuro i ja gotovo redovno.

(Foto: mozzart sport)

Idete li još na utakmice Partizana?

- Ne. Prestao sam posle neke košarkaške utakmice u kojoj je Partizan izgubio. Posle su navijači konstatovali da "nema veze što je klub izgubio, važno je da smo dobro navijali". Tada sam odlučio da više ne idem, nije mi bilo jasno kako smo to došli samo da navijamo, a da nam nije bitno da li tim pobeđuje ili gubi. Video sam da to nema preteranog smisla.

A fudbal?

- Ne sviđa mi se naš fudbal, volim da gledam samo Engleze i Ligu šampiona. Englezi me fasciniraju, u jednoj utakmici igrali su deset minuta bez prekida. Divno je gledati ljude koji igraju jak, čvrst fudbal, a nema puno prljavih poteza i prekršaja. Sve je duel i borba.

Setivši se lika Novice iz filma "Šišanje",pitanje da li ste bolji matematičar ili fudbaler samo nam se nudi…

- Sigurno sam bolji matematičar. Zapravo, zavisi na koju oblast matematike gledamo. Što se tiče geometrije, u njoj sam dosta bolji nego u fudbalu.

Zašto baš geometrija?

- To mi je bilo super. Ima gomila formula koje moraš da sedneš i naučiš, a posle se samo koristi logika kako stići do rešenja. Imaš pravo na improvizaciju i maštu. Do rešenja možeš da dođeš tako što ispišeš šesnaest strana, a možeš već na drugoj da dobiješ tačno rešenje.

Da li ste se tokom srednje škole dvoumili šta čete da studirate?

- Nisam nešto preterano razmišljao o tome. U Kragujevcu sam igrao u amaterskom pozorištu, u Dramskom studiju Slavice Urošević, a radili smo u gimnaziji neke predstave s Milićem Jovanovićem. To znači das am se glumom bavio i pre nego što sam upisao Akademiju. Nisam imao neku preteranu alternative, zato sam otišao na Akademiju posle treće godine gimanzije.

Je l' kao najmlađi diplomac Fakulteta dramskih umetnostu?

- To je dezinformacija koju je neko objavio. Raša Vujović je bio mlađi od mene, on je Akademiju upisao posle druge godine srednje škole. Bio sam, to stoji, dosta mlad. Sad, kada pogledam unazad, sam sebe ne bih primio sa 17 i po godina.

Pa ko vas je primio?

-Profesorka Biljana Mašić. Spremio sam "Ujka Vanju" i "Sirote male hrčke", predstavu koju smo radili u gimnaziji, plus dve pesme.

Jeste li bili u Londonu, na prokjekciji "Šišanja" za engleske parlamentarce?

- Nisam nigde išao sa "Šišanjem" jer sam posle tog filma počeo dosta toga da radim. Nisam išao ni na festival u Australiju, što mi je jako žao, ali biće valjada još festivala.

Zar niste bili ni na isčekivanju srpskih parlamentaraca, koji se baš nisu odazvali projekciji filma?

- E, tu sam bio. To se pretvorilo u našu privatnu žurku, jer ideja da prikažemo film poslanicima skupštine Srbije nije uspela. Oni nisu došli, a mi ne možemo da teramo ljude na nešto što oni neće.

Da li ste nastavili da odlazite u teretanu posle dugih priprema koje ste imali za "Šišanje"?

- Nisam, to mi je jako krivo. Bio je to period kada sam se fizički osećao jako dobro. Andra, vlasnik teretane na Banovom Brdu, prvo je bio prijatelj Viktora Savića, a onda je postao i naš prijatelj. Mnogo nam je pomogao da završimo film. Imao je on u teretani neke čudne sprave, koje dotad nisam video. Pre treniranja sam imao medicinski pregled, a potom sam dobio program vežbi...

Šta je bilo teže u pripremama, raditi vežbe u teretani ili pridržavati se ishrane koju su vam propisali?

- Ishrana je bila baš dobro osmišljena. Navikao sam se, mada mi je trebalo nekoliko nedelja.

U čemu je bio problem? U slatkišima?

- Lekar koji nam je propisao ishranu odredio je takozvane blokove. Ideja je da moraš da uneseš isti broj blokova proteina, ugljenih hidrata i masti da bi organizam mogao normalno da funkcioniše. U suštini nema zabrane. Slatkiši nisu preporučljivi, ali mogu i oni. Možeš da biraš - jedna kocka čokolade je jedan blok, isto kao i dva paradajza. Izbor je tvoj. Isto tako možeš da biraš da li ćeš da pojedeš 120 grama mesa, što je mera za četiri bloka, ili 160 grama ribe … Ili umesto svega toga 80 grama ribe i 60 grama sira.

Čekajte, pa to je ozbiljna matematika...

- Jeste, ali dobro je što ni u jednom trenutku nisam imao osećaj da mi je nešto zabranjeno. Izričita zabrana odnosila se samo na gazirana pića s puno šećera, ali njih nisam nikada preterano voleo, pa mi to nije ni teško palo. Zato mi jeste žao što nisam nastavio da treniram, ali prošlog leta sam, začudo, naučio da vozim rolere. Sad ću češće da ih vozim.

Zašto "začudo"?

-Kao mali sam obuo rolere, stao i pao. Otad dugo nisam imao želju da ih vozim.

Pali ste sa rošula ili rolera?

-Bili su to baš roleri. Imali smo oko 12 godina kada je komšija iz kraja prvi dobio rolere. On je baš bio talentovan za vožnju, skako je s njima i svašta radio... Dao mi je jedan dan da probam, tada se desio taj nemio događaj.

Kako ste se onda ipak odlučili za drugi pokušaj?

- Dušan Milić me je pozvao prošle godine da radimo neku seriju, i dodao: "E, moraćeš da voziš rolere". Rekoh mu da beži, da ne umem ja to da radim, a on se smejao, dodavši da ću da naučim. Supruga Jelena me je na kraju nagovorila.

Gde vam je bio poligon za učenje? Negde gde niko ne može da vas vidi?

-Na Adi Huji, ali sad već vozim na Ušću.

Da li se i dalje događa da vam se na ulici neko obrati s "Novice"?

-Zovu, viču... Uglavnom su to klinci u svojim kritičnim godinama, od 14 do 17.

Da li ste imali neki problem u vezi s tim?

- Nisam imao problema, ali uvek je prisutna neka zebnja. Napravili smo film da se deci baš tog doba kaže da ne trebaju da imaju želju da budu Novica, da treba da naprave bolji izbor. Ali uvek postoji bojazan kako su oni protumačili taj lik.

Šta ste vi najluđe uradili kao tinejdžer da bi privukli nečiju pažnu?

- Radio sam razne gluposti, ali nikada moje budalaštine nisu ugrožavale drugog i nikada nisam na tuđoj grbači dokazivao svoju snagu. Recimo, bacao sam se sa stepenica u sneg ispred gimnazije...

Da bi vas videle devojčice?

- Naravno. Zašto bi inače čovek pravio budalu od sebe nego zbog žene? Drugi razlog ne postoji. Prvo sam ja skočio, onda je moj drugar Cale skakao sa mnom. Nas dvojica smo se tako dokazivali.

A kako ste se dokazivali kad leti?

- E, tada smo skakali u vodu. A bilo je još takvih budalaština. Na Zlatiboru smo jednom na -10 stepeni skidali majice i radili premete u snegu, dokazujući da smo čelični mladi momci. Zbog toga može da mi se dogodi da dobijem reumu oko 45. godine.

Kako ste se šišali? Da li ste nekada bili ošišani na ćelavo?

- Jesam, kao klinac. U kraju smo se jednom svi iz nekog razloga ošišali skroz do glave. Bilo je neko fudbalsko prvenstvo u pitanju.

Neka opklada?

- Nije, ali ne sećam se povoda. Znam da se neko prvi ošišao, a sutradan smo svi u kraju osvanuli s belim glavama. Imao sam tada 12 ili 13 godina. Nije to tada bilo ni popularno, niti je to bio neki životni stav. Jednostavno, samo smo ošišali kosu. U fazonu je bio "marinac": gore trojka, sa strane dvojka ili kombinacija dvojka-kec. Inače volim kratku kosu. Laka je za održavanje.

Šta su vam rekli roditelji?

- Otac me je ošišao. Imao je mašinicu, a ja sam hteo takvu frizuru. Bio je u fazonu "leto je, dobro je".

A kako su reagovali na odluku da upišete Akademiju?

- Podržali su me koliko su mogli. Niko se u porodici do mene nije bavio umetnošću, prvi sam u užoj familiji.

I dalje se družite s kolegama sa klase?

- Mi smo se kao klasa jako držali zajedno, išli smo zajedno na zimovanja, proslave Nove godine… Svih desetoro smo bili baš bliski: Kalina Kovačević, Marija Karan, Nada Macanković, Marina Lazarević, Ana Marković, Milena Nikolić, Miloš Đuričić, Nemanja Jokić, Raša Vujović i ja.

Ko vam je bio glavni protivnik u bilijaru, budući da je to jedna od vaših omiljenih igara?

- To mi je jedan od ozbiljnih hobija, mada u poslednje vreme ni to ne stižem. Uglavnom smo igrali Raša, Nemanja i ja, i to u Domu omladine, dok su tamo bili stolovi. Ali bilijar sam počeo da igram mnogo pre Akademije, s drugarom iz Kragujevca Đoletom Đokovićem. On je takođe glumac, završio je na Prištinskoj akademiji. Bio je za nijansu bolji od mene, ta naša igra išla je do toga da smo još kao srednjoškolci počeli da zapisujemo rezultate partija.

(Foto: mozzart sport)

Imali ste svesku za bilijar?

- Neee, zapisivali smo u mobilni telefon. Potom smo to izbrisali, a onda je Đole jedno vreme živeo u Beogradu, pa je zapisivanje krenulo ispočetka. Prestali smo kada sevratio u Kragujevac. Živi tamo i igra u kragujevačkom pozorištu.

Hvatate li ponekad cake za bilijar na Eurosportu?

- Nismo mi toliki profesionalci, ali trudimo se. Ne znam te trik udarce koji se koriste. Snuker, recimo, nikada nisam probao. Pretpostavljam da bi mi bilo katastrofa teško, ali volim da ga gledam na televiziji. To je jedna od ozbiljnijih igara, u rangu šaha.

U snukeru geometrija, koju ste pominjali, dosta pomaže…

- Snuker je fanscinantan zato što je, kao u šahu, doveden do stadijuma da se sve manje-više zna. Velemajstori imaju pravo na improvizaciju, koristi se inteligencija, može da se pravi gomila varijanti, ali u snukeru pored svih tih varijanti koje znaš, moraš da imaš i veštinu. Znam ja gde bih trebao da udarim loptu da bi ona otišla na željeno mesto, ali nemam veštinu da to uradim. Ne znam kako tehnički to da izvedem...

Gitara sa jednom žicom

- Sviranje je moja davna želja, ali bolje je što se nije ostvarila. Nisam nešto preterano talentovan za muziku, mada volim da je slušam. Probao sam da naučim da sviram, imao sam gitaru sa jednom žicom i na njoj polako krenuo...

Kako gitaru sa jednom žicom?

- Nisam imao novca da kupim žice, imao sam jednu i vežbao na njoj.

Pa možda se u vama i krije talenat, ali niste mogli da ga iskažete zbog manjka žica?

- Da, da... Možda je i to, a-ha-ha. Nije, verujte mi, probao sam posle na gitari sa svim žicama. Opet nije išlo.

Japanski crtaći

- Baš volim crtane filmove. Volim film, slike, strip, a crtani filmovi su sve to u jednom. Postoji scenario koji je oslikan i umetnička crta da crtežom prikažeš sve, uz to postoje i emocije i dramaturgija koje postoje i na filmu. Sve mi to jako dobro izgleda, pogotovo u japanskim crtaćima. Pre svega zbog filozofije koju ti crtani filmovi nose sa sobom. Nivo svesti se potpuno razlikuje od holivudsakog principa, u kome je sve crno-belo. U japanskim crtanim filmovima ne postoji apsolutni negativac, već ljudi koji su u sukobu interesa i zato rade razne budalaštine.

Da li ste poželeli da date glas nekom od crtanih junaka?

- Nisam siguran da bih ja to mogao da uradim toliko dobro koliko volim da to bude.

izvor :