Sonja Babić, direktorka firme "Halifax Consulting" - Uz muziku i na kraj sveta

Sonja Babić (Foto: lična arhiva)

Zaronivši duboko u džepove svoje duše Sonja Babić, direktorka firme "Halifax Consulting", koja već deset godina učestvuje u realizaciji različitih projekata u procesu pridruživanja Srbije EU, kaže da joj je odgovor na pitanje o poreklu porodice uvek bio komplikovan, ali i da je izrazito ponosna na taj miks.

- Tata mi je iz Crne Gore, mama iz Bosne. Baka po majci je Mađarica iz Vršca, a deda Hercegovac. Od rođenja sam se vodila kao Crnogorka, a ceo život osećala kao građanin sveta - počinje priču za "eKapiju" Sonja Babić, davajući vizit kartu na kojoj posle deset godina rada, prvi put piše direktor.

Funkcije, titule, status, ne znače joj mnogo - od malena su je učili da je skromnost vrlina.

- Rasla sam tako da su mi roditelji za doručak, ručak i večeru govorili da je skromnost najveća vrlina. Moj tata je bio direktor mnogih institucija, veoma cenjen i uticajan čovek, ali je jednako vreme posvećivao i predsedniku opštine i radniku sa dva razreda osnovne škole. Ako moram da kategorišem ljude, delim ih na dobre i loše, i uvek sam spremna svakome da pomognem.

Seća se detinjstva u Doboju i devojaštva u Sarajevu. Kao studentkinja građevine, uživala je u uštipcima u Klubu književnika i slušala Džonija Štulića.

- Završila sam građevinu, hidrotehnički smer. Družila sam se uglavnom sa Sarajlijama i svi su me držali kao malo vode na dlanu. Mi smo bili izuzetno vredna generacija. Davali smo ispit za ispitom, a istovremeno se lepo družili. Moj tadašnji dečko je obožavao Džonija Štulića, a ja sam se uvek "bunila" da on ne zna da peva, već samo divno piše. Moja najbolja drugarica se zabavljala sa Nedom iz "Bombaj štampe", u vreme nastanka njihove prve ploče. U divnom sećanju mi je ostala tada popularna kafeterija u hotelu "Evropa", gde smo se sakupljali posle predavanja i igrali riziko.

U to vreme neki drugi ljudi nisu igrali riziko, već su se igrali tuđim životima, a Sonja Babić je na sreću, fakultet završila mesec dana pred početak rata. Da drugi nisu povlačili poteze i kreirali tuđe sudbine, možda bi naša sagovornica danas sedela u Briselu i vodila računa o zaštiti životne sredine. Na poslednjoj godini građevine dobila je stipendiju za master studije ekologije u Španiji, ali je zbog početka rata ta razmena studenata prekinuta.

- Ma šta bih ja radila u Briselu – kaže sa osmehom.

Rat je počeo, a njena porodica je trebalo da se opredeli na čijoj je strani.

- Svi smo osećali da to nije naš rat. Otišli smo u Crnu Goru samo sa ličnim kartama u džepu. Ja to nisam nikad doživela kao veliki gubitak, i zahvalna sam svojim roditeljima što su tako postupili. Danas svima mogu da pogledam u oči.

Pozitivac po opredeljenu, borac po karakteru, ipak, smatra da se uvek nalazila, u pravom trenutku, na pravom mestu.

- Kada sam birala smer na fakultetu, hidrotehnika nije bila "normalna" građevina. Međutim taj izbor mi je pomogao da lako nađem posao u Crnoj Gori. Mogla sam da biram gde ću da se zaposlim. Otišla sam u Republički zavod za urbanizam. Posle nekoliko meseci dobila sam ponudu da radim u kancelariji za smeštaj izbeglica pri UNHCR-u. Tada nas je u kancelariji u Crnoj Gori bilo pet, šest inženjera, a izbeglica u visini 10% stanovništva i naprasno je morao da im se obezbedi smeštaj. U jednom momentu smo imali 28 gradilišta.

(Foto: lična arhiva)

Đe ćeš sine za Unproforca?

- Dugo smo radili zajedno. On je bio moj nadređeni u UNHCR-u. Kako se projekat privodio kraju, ja sam aplicirala za Novi Zeland i dobila vizu. Bila sam po obrazovanju, godinama i bračnom statusu podobna za tu zemlju. Ali vraćajući se iz Skoplja, sa službenog puta, David Lythgoe me je upitao - Pa šta ćeš ti na Novom Zelandu? Bolje se udaj za mene?!

Prvo je zaprošena, pa je počela da se "zabavlja".

- I danas sam fascinirana brzinom njegovog razmišljanja. Zabavljali smo se i to je bio šok za moje roditelje. Ređala su se pitanja: "Đe ćeš sine za Unproforca, kako mi znamo iz kakve je on familije, koliko on ima žena na zemaljskoj kugli". U to vreme, u Crnoj Gori su stranci, prilikom sklapanja braka, morali da imaju potvrdu da nisu u braku. Kako je David danski državljanin, potvrda je ubrzo stigla: "prema našim saznanjima-nije". Venčanje je bilo kako već svečane prilike u Crnoj Gori nalažu. Moji rođaci, gostoprimljivi, veseli i optimistični, za nekoliko sati naučili su Dejvidovu mamu da igra tradicionalne crnogorske igre. Moji su ubrzo prihvatili Davida i danas ga obožavaju. Posle šest meseci spakovali smo se i otišli u Francusku. David je imao kuću u Provansi i tu nam se rodio prvi sin.

Život "humanitaraca" sličan je nomadskom, idete uvek za nekom novom misijom. Tako se porodica Babić-Lythgoe sa sinom ponovo vratila na ove prostore. Prvo u Mostar, pa u Sarajevo, pa na kraju u Beograd 1999. godine. David Lythgoe je imenovan za šefa ECHO – Humanitarne kancelarije Evropske komisije, sa zadatkom da na ovim prostorima koordinira sprovođenje humanitarne aktivnosti u skladu sa ustanovljenim programom EK.

- Posle promena 2000. godine doneli smo konačnu odluku da se usidrimo u Srbiji. U Beogradu smo osnovali firmu "Halifax Consulting". U međuvremenu smo dobili još jednog sina. Privatan posao jeste zahtevan, ali smo uspeli da izrastemo u renomiranu kuću. Radili smo mnogobrojne razvojne projekte za EU, Svetsku banku, Evropsku agenciju za rekonstrukciju i razvoj, UNDP. Partneri sa kojima redovno sarađujemo su najveće evropske konsultantske kuće kao npr. GTZ, IBF, ARUP, itd. Poslednjih nekoliko godina intenzivno razvijamo i sektor za prevođenje. Aktivno učestvujemo u prevođenju zakonodavstva Evropske unije na srpski jezik. Do sada smo preveli oko 16.000 strana, kao i deo odgovora Srbije na upitnik Evropske komisije. Savršeno odrađen posao je naš imperativ. Ne pristajemo na kompromise u smislu kvaliteta izvedenog posla i po tome smo poznati. Verujemo da je dobro urađen posao najbolja reklama.

Ko to tamo peva?

Voli život, voli ljude, voli muziku. Cenjena u poslu, požrtvovana kod kuće, pokretač u društvu. Po gradu se priča da pravi najbolje žurke i najbolju atmosferu u kafani. Muzika je inspiriše.

- Razmišljala sam o tome čime bih se bavila da nisam u konsaltingu, pa bila bih pevačica. Volim da pevam, a kažu i da znam da pevam. Omiljena kafanska pesma mi je Ciganka sam mala! U "Širokoj stazi" u Zemunu imaju sjajnu ribu i "smešnu raštimovanu muziku". Ne zna se ko tu svira a ko peva, ali im je repertoar "šta ti napamet padne". Kad stignem, volim da odem na "Kraj sveta". Posebno mi je interesantan restoran "Šajka" na Tamišu u Pančevu, gde se stiže malom skelom. Kada dođete na reku imate zvonce na kome piše Šajka, oglasite se i skelaš stiže. Često idem i u "Little Bay", sjajno je gledati i slušati te mlade ljude kako sa klasičnom muzikom prave sjajnu atmosferu. Obožavam pozorište i bioskop. Uživala sam u "Glembajevima", zato što mi je Krleža posebna priča u životu. To mi je svojevremeno bila prva ozbiljna analiza književnog dela. Jedini film koji sam više puta gledala je "Ko to tamo peva". Malo sam se umorila od mraka, pa mi je "Montevideo, Bog te video" baš legao. To je ona Srbija kakvu bih volela da vidim.

Svaki petak veče, bez izuzetka, odvojen je za supruga.

- To je postalo pravilo i kada smo mrtvi umorni i kada je to u našem lokalnom kafiću "XOX" u "zgradi sa rupom" na Banovom brdu. Kraj radne nedelje je namenjen da se slože neke stvari, da planiramo iduću sedmicu ili samo da ćutimo. To je tako jaka navika da čak i naš sin komentariše - "Mama i tata, znaš, petkom izlaze privatno i to je njihovo. Ovako kad idu negde preko nedelje, onda je to službeno, a vikendom su sa nama".

Kaže da joj nedostaje vreme za porodicu, ali samo kvantitativno, kvalitativno ne. Kuva svakog dana. Sa mužem i sinovima voli da putuje kolima gde zabava počinje čim auto krene.

- Pevamo u kolima, igramo razne igrice, družimo se. Jako mi je važno da deca izrastu u ljude koji vode računa o drugima. Na njih sam posebno ponosna. Obojica su dobri i vredni – stariji će sledeće godine na studije, a mlađi je još u osnovnoj. Dnevni raspored im je pun, baš kao i nama, počev od obaveznih školski aktivnosti preko sporta, muzike, glume, jezika.

Još jedan jako važan momenat je vikendica u Staroj Lipovici.

- Tu se sakupljamo vikendom, društvo, roštiljanje, klinci skaču, imaju gume za ljuljanje, sto za stoni tenis. To je moj odmor za dušu.

Na pitanje kako sve to stiže, kaže:

- Ja sam zahtevna. Imam velika očekivanja od sebe, ali i od drugih. Ponekad mi ponestaje energije za sve što sam planirala da uradim u toku dana, ali se ne predajem. Sada je okupirana časovima klasičnog plesa koje sa suprugom pohađa u plesnoj školi u KUD-u Čukarica. Nada se da će ubrzo biti dovoljno dobri za plesne večeri u Domu vojske u Beogradu.

M.K.