Zvezdana Žujo, direktorka agencije Communis Sarajevo - Morate voleti ono što radite i morate raditi ono što volite

Studentski dani su zaista bili prekrasni, prepuni dešavanja na dnevnom nivou. Redovno sam odlazila na predavanja, jer mi je to skraćivalo vreme učenja kod kuće.

U konačnici, uvek svoju ljubav prema nekoj profesiji mogu upražnjavati kao hobi i ako su dovoljno dosledni, od toga mogu napraviti sebi životni poziv u kome će i raditi i uživati. Velika većina osuđuje današnje generacije, rečima da smo mi bili bolji u njihovo vreme, što je pogrešno. Vreme u kom oni žive, brzina kojom dobijaju informacije i brzina donošenja odluka, tehnološki napredak su razlozi koji nas bitno razlikuju od njih. Logično je da su im interesovanja i pogled na život drugačiji. U vreme kada sam ja imala 18 godina internet i mobitel nisu postojali, a o društvenim mrežama da ne govorim.

Dakle, ne postoji nijedan kriterujum po kom se možemo meriti, osim da sam i ja imala 18 godina. Zato smatram da ih prevashodno trebamo razumeti, posavetovati ako smo u prilici, otvoreno voditi razgovore sa njima, ukazati na greške koje smo i mi pravili u svojim odabirima i podržati ih koliko smo u mogućnosti.

- Odmah po završenom fakultetu sam se zaposlila. Izašao je oglas za prijem u agenciju Saatchi&Saatchi, prijavila sam se i onda je šest meseci trajao prijem na posao. Na osnovu biografije urađen je prvi odabir, onda je usledilo rešavanje testova na Filozofskom fakultetu od neka 2,5 sata, pa nakon toga grupni intervjui potencijalnih kandidata sa pet direktora agencije, pa onda individualni razgovor sa tih pet direktora. Nakon toga "školica" u agenciji u trajanju od mesec dana, polaganje završnog ispita i konačno sam uspela, zaposlila sam se.

U Saatchi&Saatchi agenciju ulazim 1994. godine, jedinoj tada advertajzing agenciji u Beogradu. Kultna agencija koja je izrodila nebrojeno mnogo kadrova i iz koje su se kasnije razvijale nove agencije, od strane uposlenika koji su posao naučili u Saatchi-ju.

Na greškama se najbolje uči

Na naše zapažanje da je ona uz Ivana Stankovića, osnivača Communisa, jedno od zaštitnih lica te agencije u regionu, skromno kaže da njih dvoje ne mogu ni da se porede.

- Ivan i ja ne možemo niti da se uporedimo, verujte mi. On je pionir advertajzinga u regiji, neko ko je radio na stvaranju pravila i načina rada, uvođenju internacionalnih kompanija u naš mali svet, dizanjem regionalnih i lokalnih kompanija na nivo internacionalnih, uvodio je sistem funkcionisanja u agenciji, obučio hiljade ljudi... U odnosu na njega sam minoran igrač na advertajzing polju.

Od Ivana sam najviše učila, kao i od kolega sa kojima sam radila, a mnogo toga naučila sam i od klijenata sa kojima sam imala prilike da radim, i iz sopstvenih iskustava. Greške su najbolji učitelji.

O projektima

- Priličan je broj takvih projekata u kojima je intuicija odlučila da li ići u njih ili ne. Nekada je naprosto teško napraviti ispravnu odluku, iako ih na dnevnom nivou donesem na desetine. Onda se okrenem intuiciji i šta mi srce kaže. Možda ovo zvuči "mlako", ali nije. Jer, odluka je odluka, ma kako da ste je doneli, snosite posljedice i odgovornost za donošenje iste. Nebrojeno je projekata kojih se sa emocijama sećam i koji su ostavili utisak. Svaki je specifičan sam po sebi, ali evo izdvajam jedan od prethodne godine. Projekat je nastao kao inicijativa za migrante u šivaćem kutku u okviru migrantskog kampa, pod pokroviteljstvom IOM-a. Aleksandra Lovrić, modna dizajnerica iz Sarajeva i migranti iz dva kampa, Ušivak Hadžići i Lipa Bihać, su glavni akteri priče, jer su od projekta u okviru COVID-19, gde je zadatak bio da šiju maske za lice od recikliranog materijala, napravili prekrasnu priču i proširili asortiman do neslućenih granica. Kreativni i vredni migranti su pokazali iznimni interes, svoje talente i spoj njihovih kultura.

U odabiru imena i vizuelnog identiteta, isto pravo glasa su imali migranti iz kampa, Aleksandra Lovrić, IOM tim i Laura Lungarotti, šefica misije IOM u BiH i subregionalna koordinatorica za Zapadni Balkan i naša agencija. Nakon odabira imena i vizuelnog identiteta, krenuli smo zajedno u razvijanje brenda No Nation Fashion, postigli fantastične rezultate. Organizovali smo modnu reviju u sarajevskoj Vijećnici u decembru. Sve što je prikazano na reviji je delo vrednih ruku migranata iz svih delova sveta, koji svoje dane upotpunjuju u šivaćem kutku u kampu, po Aleksandrinom dizajnu. Reviju su nosili migranti i profesionalni manekeni, a atmosfera je bila sjajna. Divno je bilo gledati migrante iz svih delova sveta, kako se raduju i komentarišu da im je to najlepši dan u životu.

No Nation Fashion brend šalje poruku da put kojim se migranti kreću može doneti mogućnosti zemlji u kojoj su trenutno i zemlji koja im je krajnja destinacija. No Nation Fashion je spoj različitih kultura i sposobnosti koji ne poznaje granice. Talenat, kreativnost, stručnost i volja su najbitniji. NNF je savršen spoj različitosti i zaista nema granica.

Vest o NNF projektu je odjeknula svetom, objavljeno je na stotine tekstova, od regionalnih i lokalnih medija, do Washington Posta, US News-a, TRT World-a, ABC News-a, Independent...

Četvrt veka agencije

- Prilike ne stvaram samo ja, nisam baš tako svemoguća. Ljudi sa kojima radim vrlo često prave takve prilike, klijenti, ili neka trenutna situacija može biti triger za "zgrabi priliku". Ima i propuštenih...

Moje kolege su prevashodno divni, dobri ljudi, lojalni, vredni, pošteni, inspirativni, veseli, hvale vredni. Oni su Communis. Većina kolega je više od 15 godina u agenciji, a postojimo skoro 24 godine. To vam sve kaže. Morate voleti ono što radite i morate raditi ono što volite.

Uvek je dobro za nečim žuditi

- Iako nisam pristalica idolopoklonstva, ima nekoliko osoba kojima se istinski divim i skidam kapu. Ne mogu ostati imuna, a da ne podcrtam da su napravili velike stvari, iskoristili prilike i napravili nešto, što je meni divljenja vredno.

Naravno da imam neostvarenih želja, pogotovo jer uvek imam milion njih u glavi. Smatram da je čovek bez želja, čovek bez volje za životom. Ne mislim ovde na neke nerealne želje, naprotiv. Bile su realne, ali ih ja nisam prepoznala kao takve. Šta ćete, čovek greši do kraja života. Nešto uspe da ostvari, a nešto ne. To je valjda neki balans. Zamislite da sam sve svoje želje ostvarila? Nisam sigurna da bih volela da mi se to desilo. Bolje je kada za nečim i dalje žudite i trudite se da ostvarite, to vam daje novu energiju i volju.