Karyn Ross, američka konsultantkinja - Kako da primenite Tojotine principe na svoj biznis

(Karyn Ross) Karyn Ross je autor, govornik, konsultant i trener iz države Ilinois iz SAD-a i pomaže organizacijama da napreduju, rastu i dosegnu ekspanziju kako u sadašnjem momentu tako i dugoročno.

Osim što se bavi konsultovanjem firmi, vodi i humanitarnu organizaciju "The Love and Kindness" i autorka je knjige "Kako predavati kreativnost i izvrsnost usluga: Lean knjiga za trenere" i koautor Šingo nagrađivane "Tojotin put do izvrsnosti u uslugama".

Kao umetnica, sa master diplomom vajarstva u Americi, ističe značaj kreativnosti i u biznisu. To je i bila jedna od tema, našeg razgovora, tokom njenog boravka u Beogradu, povodom učešća na Konferenciji "Quality as Concept", koja je održana 4. oktobra u Beogradu, u organizaciji Portala kvalitet.

U razgovoru za naš portal, Karin nam je ispričala kako je u 42. godini, započela svoj posao, osnovala firmu, proputovala pola sveta i kako joj je u svemu tome pomogla - kreativnost.

- To je reč koja najpre opisuje Tojotin proizvodni sistem, kako se efikasno i efektno prave autmobili. Način na koji Toyota to radi jeste sa malo utroška vremena, energije i resursa. Sada, možemo te principe, alate i praktične primere koje je Toyota izumela da primenimo na različite grane industrije i biznisa.

Uzmimo na primer jedan sportski tim, gde imate igrače i jednog trenera koji ih usmerava i obučava. Ako želite da budete bolji, morate da vežbate. On vas usmerava na položaj ruku, nogu, kretanje, te da li treba nešto da vežbate više ili ne. E kada bi to preneli i na biznis, gde bi vas neko obučavao, vodio i pomagao i usmeravao na stvari koje dobro radite a da menjate stvari koje vam loše idu i poslovanje bi bilo drugačije, te ne bi bilo problema. Tako sva ta pravila i principe iz sporta možemo primeniti i u poslu, te je moja uloga kao trenera da usmerim svoje klijente.

- Ima ih mnogo, prvi je da uvek počnete sa svrhom. Zašto radimo baš taj posao? Dakle, moramo da damo određenu vrednost kupcu, klijentima ali i svojoj kompaniji, jer često zaboravimo zašto smo krenuli u neki posao i koji je bio njegov smisao.

Druga stvar je da moramo da gledamo iz ugla klijenta a treća da imamo tok u našem poslovanju. Često radimo više stvari odjednom, bez nekog reda, umesto da završavamo jedno po jedno. Ako, primera radi, treba da izdamo određene formulare našim klijentima, u želji da završimo svih deset odjednom, pravimo grešku, jer onda prvi klijent, koji je odmah predao zatev za nekim dokumentom čeka nepotrebno dugo, a zbog čega bi to radio? Umesto toga, možemo da sačuvamo dragoceno vreme našem klijentu i da po završetku formulara odmah ga i predamo klijentu.

Ne znam kako je u Srbiji trenutno, ali u SAD-u, ukoliko želim neki proizvod preko Amazona, znam kad će stići, u koliko sati, i gde je paket u svakom momentu. To se danas očekuje od svih kompanija, da pruže tu brzinu i kvalitet usluga.

- Bilo da su u pitanju hoteli, restorani ili IT kompanije, desi da se su zaposleni često okrenuti sebi da nekad zaborave na klijente, koji danas imaju velika očekivanja od njih, da usluga bude kvalitetna, da bude brza, po koliko-toliko niskoj ceni.

Prvo što moramo da uradimo jeste da vidimo šta naše kupce zanima i šta žele sada, ali i u budućnosti, a onda da vidimo šta možemo da uradimo za nas, kao kompaniju, jer, ako nemamo klijente – nema ni kompanije.

- Uglavnom kada dođem u kompanije prvo razgovaram sa direktorima, menadžerima, te pokušavamo da uočimo gde je taj problem ili kočnica koja ih zaustavlja u daljem razvoju. Tu nastupa kreativnost – kako bismo smislili drugačiji način rada, jer kada imate ideju, onda sledi drugi korak, realizacija ideje.

- Svi ljudi su kreativni, svi smo rođeni sa tim. Sva deca vole da crtaju, pišu, da se igraju i imaju mnoštvo ideja. Ako im date poklon u kutiji ne mare mnogo za poklon koliko za kutiju i ukras. U njihovoj mašti to može biti samo kutija, ali i svemirski brod. Kako odrastamo učimo da pratimo sve više pravila i mislimo da nismo kreativni, da su naše ideje glupe, a da je kreativnost samo za umetnike. Ali nije. Stoga, moramo da ponovo otkrijemo sebe.

- Možete svaki dan po 15 minuta raditi nešto što, inače, ne radite. Čak i ako samo crtate na papiru, to je dovoljno za vaš mozak da se razvija. Možete i da se igrate sa decom i da prihvatite njihova imaginarne svetove, nemojte ih sputavati, jer se i vi kroz taj proces razvijate.

- Teško je, jer najteže menjamo sebe. Baš iz tog razloga su nam potrebi treneri kao u sportu. Neretko nismo ni svesni mnogih radnji i navika, ali, ako imam nekoga ko može da nam ukaže na to, ili na nešto što ne vidimo, biće lakše. A tu je bitan faktor, upravo trener.

- Zavisi. Ali rezultati su tu veoma brzo. Često mi se dešavalo da se sve dogovorim sa direktorima, menadžerima i kažem da ću doći opet za mesec dana, da vidimo šta se promenilo. Međutim, rezultat bude – ništa. Zauzeti su, ili zaborave ili čak nemaju hraborst da nešto promene. Ali, ako se sa ternerom viđate svaki dan i probate nešto novo, za dve nedelje videćete neki napredak.

Nakon četiri do šest nedelja, kada prođem period obuke s mojim klijentima, kažem im da je njihov red da pomognu nekome drugome. Često se uplaše i kažu " ja to ne mogu", "nisam spreman", ali u biti sve je jednostavno - ako ste vi mogli, moći će i drugi. Važno je samo da probate, pa ako nešto daje rezulatte ostavite ga, ako ne, menjajte.

- Sviđa mi se ovo pitanje, jer biti ili radiiti savršeno je nemoguće. Uvek treba probati različite stvari, ali bez brige o tome da li će nešto biti perfektno. Svi smo ljudi, svi grešimo i to je deo naše prirode. Ali na greškama treba da učimo. Treba da pokušavamo i pokušavamo i pokušavamo…. da radimo na sebi i svom samopouzdanju.

- Ljudi stalno govore sebi šta ne mogu da urade. Henry Ford poznati industrijalac je lepo rekao, "bilo da misliš da možeš ili ne možeš, u pravu si". Provodimo svoje vreme navodeći razloge sebi zbog čega nešto ne možemo da uradimo, ili zbog čega neka naša ideja neće uspeti.

Moramo da se oslobodimo te rečenice "Ja ne mogu". Kada razgovaram sa ljudima, kažu mi "ali ja ne znam to da radim", tada ih pitam "jesi li probao ikad"? Znate, šta je odgovor u 80% sklučajeva -" ne, nisam probao."

Tu nam, takođe, trener može pomoći. Moj posao je da ohrabrim i da podstaknem na nove radnje. Kada radite nešto novo, često vodite prijatelja sa sobom kako biste imali nekoga kraj sebe. Kad imate trenera, on može ići sa vama, da bude tu, da vam pomogne na tom novom putu.

- Moj otac je bio profesor i videla sam koliko je bitno da imate nekoga da vam prenosi znanje. Uvidela sam da je ljudima potrebna pomoć, a da je cilj isti - sportski tim želi da osvoji kup, biznismeni da dobiju klijente. Počela sam da vežbam sama i shvatila da je najbolji način da uradite nešto da ne razmišljate previše, već da se samo upustite u to.

Inače, do svoje 42. nisam radila, suprug mi je profesor na Harvardu, a ja sam brinula o deci. Kako su odrasli i otišli na fakultete, želela sam da pronađem nešto za sebe… Tako je počeo moj put.

- Pokušam nešto novo. Svaki dan pišem, crtam… Nekad sednem i napravim listu običnih kućnih stvari koje bih mogla da uradim. Kako vodim i humanitarnu organizaciju, gde o administraciji ne znam mnogo, onda guglam kako se završavaju i sprovode određene procedure… tako stalno učim, trudeći se da sebi stalno zadajem nove izazove.