Žarko Paspalj, košarkaš - Nisam mogao da se naviknem na Ameriku

Dok sam se 2001. u mojoj kući u Atini tuširao posle partije malog fudbala, osetio sam odjednom mučninu i potpunu malaksalost. Imao sam osećaj da mi pluća gore. Požalio sam se komšiji koji je bio lekar i posle desetak minuta u bolnici su mi konstatovali infarkt. Preporučili su mi manje nerviranja, manje fizičke aktivnosti i nikotina. Ignorisao sam njihova upozorenja i posle mesec dana doživeo sam, posle partije tenisa, još jedan, ovog puta ozbiljniji srčani udar, počinje svoju ispovest za „Blic nedelje“ Žarko Paspalj, naš proslavljeni košarkaški reprezentativac.

Pozlilo mi je, prevezli su me u bolnicu i zadržali na lečenju. Ni dan-danas se nisam odrekao duvana, ali sam uspeo da pobedim želju za rekreacijom. Ponekad šetam i retko se nerviram. Mali fudbal mi mnogo nedostaje, ali sam shvatio da moram da budem odgovoran prema svom zdravlju zbog sebe, ali i zbog moje porodice.

Mladoženja u šest godina
Moj otac Jovan je rođen u selu ispod Kozare, ali je kao inženjer šumarstva dobio posao u Pljevljama. Tamo je sreo moju majku Milevu, oženio se i dobio dva sina. Moj brat Darko se rodio 1961. i pet godina je stariji od mene. Stalno smo nas dvojica skupljali neke kučiće po dvorištu i skrivali ih u podrumu, bez znanja roditelja. Sa šest godina sam stao mirno ispred oca i saopštio mu da želim da se ženim. Rekao mi je: „Nemoj da brzaš večeras. Prespavaj, pa ako ostaneš pri toj odluci, sutra ćemo se dogovoriti oko svadbe.“ Sledeće jutro sam se predomislio. Nekoliko puta sam bežao od kuće ali sam se uvek vraćao kod baka Raduše, mamine majke. Kasnije u životu poseta baka Raduši u Pljevljama je bila obavezni početak svakog puta u Crnu Goru.

Fudbal od jutra do mraka
Kada sam napunio deset godina, porodično smo se preselili u Podgoricu jer je tamo moj otac dobio bolji posao. Klinci tada nisu imali kompjutere, pa smo se družili igrajući mali fudbal, stoni tenis, odbojku, košarku… Po ceo dan smo se jurili po sportskim terenima, ali su naši roditelji uvek znali gde smo. Nekada bi nas majke u suton grdnjom poterale kući. Jedva smo stajali na nogama, ali smo stalno molili za još pet minuta pod izgovorom da niko nije pobedio. Bio sam dobar đak i učenje nisam shvatao kao posebno opterećenje jer su mi dobre ocene u školi bile jedina obaveza. U sportskim sekcijama trenirao sam nekoliko sportova i s drugarima pobeđivao na gradskim takmičenjima u stonom tenisu i malom fudbalu.

Prvi draft
Prva dva razreda gimnazije završio sam paralelno trenirajući u mlađim kategorijama KK „Budućnost“ u Podgorici. Omiljeno mesto basketaša u Podgorici bio je teren u centralnom gradskom parku u kojem sam po najvećem suncu između treninga satima igrali basket tri na tri. U pet po podne je dolazila starija ekipa koja se u hladovini nadmetala. Celog života ću pamtiti dan kada su me zbog veštine i dobrog ponašanja pozvali da igram s njima. Bio je to moj prvi „draft“ u karijeri. Nije bilo srećnijeg tinejdžera od mene na svetu. Kasnije mi je Divac pričao o sličnom terenu u Kraljevu, a Sale Đorđević o čuvenom „ranču“ na Novom Beogradu.

Biciklica
U leto 1980. sam na nagovor svog brata Darka otišao na radnu akciju „Sava“ u Zagreb. Imao sam 14 godina i preko teške veze sam se našao među brigadirima. Bio sam srećan što sam dobio priliku da nešto konkretno uradim za svoju zemlju i družim se s omladinom iz čitave Jugoslavije. Bio sam među najmlađima u kampu i jedne noći su mi u spavaonici, dok sam tonuo u san, zapalili papir među nožnim prstima. Ta stresna i bolna šala je među brigadirima bila poznata kao „biciklica“. Dve nedelje nisam mogao da stanem na noge. Uprkos svemu, na radnoj akciji „Sava“ stekao sam žuljeve na rukama od krampa i puno prijatelja za ceo život.

Pobeda iz neznanja
U seniorski tim KK „Budućnost“ su me prekomandovali u 16. godini. Bio sam najmlađi prvotimac i zbog obaveza prema košarci iz gimnazije sam se prebacio u srednju turističku školu u Podgorici. Tada su ljudi iz Budućnosti negovali sportsko prijateljstvo s kolegama iz zagrebačke Cibone. Njihov tim je na gostovanju u dvorani Morača predvodio legendarni centar Krešimir Ćosić . Bila je jaka liga i Ciboni je trebala pobeda u borbi za šampionsku titulu. Trener Budućnosti Čedo Đurašković je tada prvi put dao priliku klincima u prvom timu s idejom da se ne zapinje protiv prijatelja iz Zagreba. Mi nismo znali da treba da izgubimo, pa smo iz sve snage krenuli na koš „cibosa“ i sve do pred kraj utakmice vodili. Jedva su nas pobedili u poslednjim sekundama meča, ali smo stekli naklonost podgoričke publike zauvek.

Partizan kao sudbina
Želeo sam da igračku zrelost dočekam u svom gradu – Podgorici igrajući za svoj klub – Budućnost. Nažalost, nisu isto mislili ljudi iz uprave kluba koji nisu znali šta da rade s talentovanom generacijom košarkaša u kojoj su uz mene prednjačili Luka Pavićević i Zdravko Radulović. Pregovarali su s Cibonom i Bosnom oko mog transfera, ali sam na kraju nevoljno završio u Beogradu. U Partizan sam stigao s osećajem da su me ljudi iz Budućnosti izdali i prodali. U stvari, sudbina me je odvela na najbolje mesto na kojem sam se u tom trenutku mogao zadesiti.

Divac i Sale
Tadašnji predsednik Partizana insistirao je da se podmladi igrački kadar. U klub je uz mene stigao Divac, a tamo nas je čekao Sale Đorđević. Već sledeće sezone smo postali prvaci Jugoslavije jer je Crvena zvezda predvođena Banetom Prelevićem u polufinalu doigravanja spektakularno pobedila neprikosnovenu Cibonu u Zagrebu. Za nas nisu imali snage u finalu. Pod trenerskim vođstvom Duleta Vujoševića stigli smo kao najbolji tim na finalno doigravanje Kupa šampiona u belgijskom Gentu. Imali smo kvalitet, ali nismo bili psihološki spremni za ulogu favorita i glat smo izgubili od Makabija u polufinalu. Godinu dana kasnije smo osvojili Kup Koraća i igrali legendarne derbije sa splitskom Jugoplastikom u prvenstvu države od kojih su neki u Splitu bili na ivici incidenta.

Komšinica, pa supruga
Moju Milku sam upoznao preko zajedničkih prijatelja iako smo se do tog susreta redovno sretali kao komšije u istoj zgradi na Novom Beogradu. Ona je izvodila psa u šetnju, a ja sam se vraćao s treninga. Zaljubio sam se i vrlo brzo smo se venčali. Postoji predrasuda da se sportisti rano žene, ali u mom slučaju nije bilo nikakvog plana. Jednostavno sam poštovao emocije koje sam osećao prema Milki.

Umalo da izginemo
U nekoliko meseci Divac, Sale Đorđević i ja smo ušli u ozbiljne veze sa svojim sadašnjim suprugama i dok smo se zabavljali mnogo su nam nedostajale na pripremama i putovanjima sa klubom i reprezentacijom. Pred turnir u Madridu selektor Krešimir Ćosić vodio je pripreme reprezentacije u Zagrebu i veče pred put u prestonicu Španije nas trojica smo se odlučili na nepromišljenu avanturu. U pet po podne smo seli u reno 18 i zaputili se u Beograd da makar nakratko vidimo svoje devojke. Vozili smo brzo autoputem iako niko od nas nije imao vozačku dozvolu. U Beogradu smo proveli nekoliko sati, obradovali devojke, seli u auto i sanjivi krenuli nazad. Zamenjivali smo se u vožnji da bismo malo i odspavali usput. Sam bog nas je sproveo
do hotela u Zagrebu. Naš selektor Ćosić je istog jutra saznao kako smo se nepromišljeno poneli, ali je prećutao kad se uverio da smo nepovređeni. Diki i Sale su odmah zaspali u avionu, a ja sam do Madrida dreždao jer sam se uvek plašio letenja avionom.

Dominacija
Krajem osamdesetih košarkaška reprezentacija SFRJ bila je dominantna u svim takmičenjima van NBA lige. Osvojili smo srebrnu medalju na Olimpijadi u Seulu, pobedili na EP 1989, na Mundobasketu u Argentini 1990. i odbranili naslov evropskih prvaka u Rimu 1991. Mojoj generaciji su sankcije odnele tri medalje jer nam nisu dozvolili da igramo na Olimpijadi u Barseloni, EP u Nemačkoj i SP koje je igrano u Kanadi umesto u Beogradu. Bili smo u naponu snage, a bez prilike da pokažemo svoju veštinu.

Amerika
U Ameriku sam otišao kao najbolji strelac prvenstva Jugoslavije. Bio sam previše vaspitan i skroman da bih se suprotstavio odluci trenera Brauna da me izostavlja iz postave San Antonija. Igrao sam malo protiv legendarnih zvezda NBA lige kao što su Leri Bird, Majkl Džordan, Medžik Džonson, Ajzeja Tomas. Nije mi se svideo život u SAD jer posle treninga nije bilo druženja i sve je bilo veštačko, od hrane do osmeha na licima ljudi.

Grčka
Posle jednogodišnjeg mučenja, otišao sam u Grčku i pronašao divno mesto za život u kojem sam ujutru mogao da vidim plavetnilo mora, a posle profesionalnih obaveza uživam u muzici, hrani, ćaskanju s ljudima. U Atini je godinama bio dom moje porodice. Prihvatili su nas ljudi kao najrođenije. Tamo sam Olimpijakosu pomogao da osvoji titulu prvaka posle višegodišnjeg posta i postao ljubimac navijača. Kada sam prešao u Panatinaikos, isti ti navijači su me vređali sa tribina kada sam u prvom derbiju u prvom minutu Olimpijakosu dao tri trojke zaredom. Nikada me na ulici niko nije napao jer su me poštovali zbog ponašanja. Samo su mi spevali pesmu „Nikada više nećeš dići pehar, Paspalje“, ali su ga moji saigrači 1995. posle trijumfa na Evropskom prvenstvu u Grčkoj prekrstili u „Sad si uz’o trofej, Paspalje“.

Slavlje u Atini
U leto 1995. otišli smo u Atinu na Evropsko prvenstvo svesni da posle tri godine ulazimo u takmičenje koje je više od igre. Cela nacija se identifikovala s nama na parketu i uspeli smo da dvaput pobedimo Grčku na njihovom terenu i u spektakularnom finalu s Litvanijom izdržimo do kraja. Njihov kapiten Marčuljonis je devedeset sekundi pre kraja povukao ekipu s terena, ali su ga Sale i Divac ubedili da treba časno da se bore do kraja. Mene su najviše razočarali Hrvati koji su sišli s postolja kada smo mi primali zlatne medalje. Poznavali smo se međusobno jer smo odigrali bezbroj ligaških mečeva i zajedno igrali u reprezentaciji. Taj gest je svima njima mrlja u karijeri. Možda su morali da urade tako nešto jer im je to sugerisano. Posle svega većina njih je bila u beogradskom Pioniru na oproštaju Saleta Đorđevića od profesionalne karijere. Posle našeg trijumfa tri stotine ljudi se spontano okupilo oko jedne neugledne picerije koja je jedina u Atini radila u to doba noći. Tada smo preterali s alkoholom i pesmom, ali iz nas je tada izašao sav naboj koji smo godinama sakupljali u izolaciji za koju nimalo nismo bili krivi.

Akvapark
Od izgradnje Akvaparka u novobeogradskom Bloku 45 odustao sam jer sam loše procenio svoje poslovne partnere. S njima nisam uspeo da se dogovorim oko najosnovnijih stvari u projektantskim planovima. Mislio sam da je moja društvena odgovornost da uložim novac u projekat koji će ljude podsticati na sport i očuvanje zdravlja, ali se sve pretvorilo u lošu poslovnu ambiciju.

Stereofil
Zakleti sam stereofil. Imam vrednu muzičku opremu koja podrazumeva emitovanje najboljeg mogućeg zvuka. Uživam slušajući bluz velikane. Volim da čujem i kantri standarde, ali i grčku folk muziku.

Neobična kuća
Kada sam 2002. otkupio prizemlje kuće na Vračaru, odlučio sam da tom zdanju vratim spoljni izgled kakav je imao 1921. Otišao sam u Arhiv Beograda, upoznao se s projektima prve srpske arhitektice Jelisavete Ninčić, koja je projektovala i crkvu Aleksandra Nevskog i Osnovnu školu „Kralj Petar Prvi“. Danas porodično živimo u kući sa fasadom iz 1921.

Ćerke
Moja starija ćerka Staša je pre nekoliko dana diplomirala menadžment, a Anja ide u drugi razred gimnazije.

Lična karta
Žarko Paspalj je rođen u Pljevljima 1966. Karijeru je započeo u KK Budućnost iz Podgorice. Sa beogradskim Partizanom osvojio je prvenstvo SFRJ i Kup Radivoja Koraća. U dresu reprezentacije je bio prvak Evrope i sveta. Na olimpijadama u Seulu i Atlanti osvajao je srebrnu medalju. Jedan je od retkih košarkaša koji je igrao za atinske velikane Olimpijakos i Panatinaikos.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista BLIC od 18.10.2009