Zorica Petrović, Hypo dobrovoljni penzijski fond - Nismo svi jednaki

Kao iskusan finansijer, Zorica Petrović tvrdi da je jedina prava investicija u životu porodica.

Udavši se sa 22 godine, prilično rano je shvatila u šta treba ulagati. Za nekoga ko sebe opisuje kao „finansijera u duši“, posvećenost samo i jedino porodici, nije ostvarenje svih životnih ambicija. Da bi bila podjednako uspešna na oba plana, naučila je da napravi ravnotežu. To smatra svojim najvećim poduhvatom.

Kao što uvek voli da za sebe nađe pravu meru, tako joj ne prija ni kada je izjednačavaju sa drugima. „Nismo svi jednaki. Ne možemo da budemo jednaki. Prva ja neću da budem jednaka“, kategorična je prva dama Hypo penzijskog dobrovoljnog fonda. Mogućnost da se u starosti izbori za status koji je, kako kaže, tokom života zaslužila, nalazi u Fondu kojim upravlja. Ovakav stav prema životu pokušava da usadi i drugima. Zato svoj posao doživljava „vizionarski“.

S obzirom na to da relativno novu ideju o ulaganju u privatne penzione fondove pokušava da ukoreni u Srbiji, moraće da bude dobar vizionar. Ali ona veruje u sebe. Problem je, tvrdi, što ovakva uveravanja znaju da potraju.

Još tokom studija ekonomije osnovala je porodicu i dobila prvu ćerku. Kad razmišlja da li je sa 22 godine bila zrela osoba, sada kategorično tvrdi „Ne“! „To se desilo bez ikakvih planova, potpuno iznenada. Roditelji se nisu suprotstavljali jer su znali da to kod mene nema nekog efekta“, seća se Zorica Petrović. Zbog toga što je vrlo rano na sopstvena pleća stavila veliku odgovornost, ne žali. I danas poludi kada čuje da mladi ljudi ne žele da stupe u brak jer smatraju da je to veliki trošak i obaveza. „Beba najmanje košta“, kaže ona.

Sa diplomom Ekonomskog fakulteta i kao majka dvoje dece, svoj prvi posao zatražila je u Mekdonaldsu. Kao i svi ostali koji počnu da rade u ovoj firmi, krenula je od nule. Danas, kada se osvrne iza sebe, shvata da joj to nije bio prvi put kada je počinjala iz početka. Naprotiv, na svim dosadašnjim pozicijama polazila je od nule jer, kako kaže, „voli da stavlja stvari na svoje noge“.

Kada je 1997. postala menadžer nabavke u Mekdonaldsu, izgubila je želju da u istoj firmi nastavi svoj radni vek. Seća se da, nakon osam godina rada, nije više osećala taj adrenalin koji je pokreće. Izgubivši nakon izvesnog vremena interesovanje za ovu vrstu posla, prijavila se na konkurs Agencije za privatizaciju na poslovima projekata Svetske banke. Za kratko vreme, dospela je na direktorsku funkciju.

Neizvesnost koju donosi svaki novi posao, za Petrovićevu predstavlja najslađi izazov. Kada sistem postavi na svoje noge, slast nestaje. Često bi volela da nema ovaj nagon jer misli da bi joj bilo lakše živeti. Kako god bilo, kada je reč o uspostavljanju novog poslovnog tima, sebe smatra liderom. Možda zato, kroz smeh kaže, ne bi je čudilo da se nađe na savetničkom mestu. Od ove godine, kada je osnovan Hypo dobrovoljni penzijski fond, Petrovićeva se nalazi na njegovom čelu. Veruje da će priča o fondovima ove vrste u Srbiji doživeti stagnaciju kratko vreme, uz mali pad.

„Ako mi kao cela privreda uspemo da se 2009. godine zadržimo na ovom nivou, to će biti odličan rezultat“, sigurna je ona. Kako god bilo, ubeđena je da neće odustati od ove priče. Isti zahtev postavlja i svojim poslovnim saradnicima. Zato je uvek prilikom zapošljavanja njen osnovni kriterijum odnos prema radu.

Maniri

Da nije sve u požrtrvovanosti, već da ima nešto i u manirima, dokaz je taj što po očima ili stisku ruke ume da proceni svog poslovnog partnera. Ako je za utehu, stisak ruke se može popraviti. Međutim, oči su „ogledalo duše“. „Nije fraza da je oko ogledalo svega. Ima tu neka iskrica koju oči pokažu. Imate ljude koji vas nikada neće pogledati u oči“, uverena je.

Ravnoteža jeste, smatra Petrovićeva, recept za sve. Ipak, s obzirom na to da šoping za nju predstavlja pravu opsesiju, ne može se sve racionalizovati. Veliki je i gurman. Pri pomisli na pljeskavicu kaže da odmah postaje gladna, dok pored nje mogu proći „potoci slatkiša“, a da ih i ne pogleda. Nažalost, ne stiže da kuva tako često, već samo vikendom. To je i vreme koje najviše voli da provodi u kući sa svojom porodicom ili prijateljima.

Ne žali zbog toga što nema nikakvo imanje izvan Beograda u kojem bi mogla da se sakrije od sveta. Jer, koliko god bila umorna, ne voli da bude sama, već uvek okružena ljudima. Naravno, voli i da izlazi. Noć i služi, kako kaže, ili za kafane ili za spavanje. Ipak, najprijatnije se oseća kada je sa ćerkama. Mlađa je u Beogradu, studira, a često „skokne“ i do Milana da bi posetila svoju stariju ćerku.

Ta putovanja u Italiju su joj naročito primamljiva jer uvek može da kupi neku dobru „krpicu“, naročito cipele koje su joj najveća slabost. Ne misli samo na sebe. Nekada joj najveće zadovoljstvo predstavlja da poklonima obraduje druge. Kroz smeh kaže da u dobrovoljni penzijski fond ulaže „da bi mogla da šopinguje i kada ode u penziju“. Možda će je do tada ova „manija“ i proći. Nada se da će joj u penzionerskim danima prioritet biti unučići. Svoje ćerke je naučila da uvek moraju stajati iza onoga što rade.

„Bitno je da same donesu odluku. Pogrešna odluka je samo ona koja nije doneta, a ona koja je već doneta naravno da je ispravna“, kaže Petrovićeva. Misli da će im, ukoliko pri tom usledi i neka zasluga, biti draža. I sama je vrlo stroga prema sebi kada napravi grešku. Danima je analizira i kaže da uvek prihvata odgovornost za sopstvene odluke. Petrovićeva zato ne voli „što je socijalizam usadio nasleđe da nam je uvek neko drugi nešto dao, kao da to nismo zaslužili“. „Čovek koji je zadovoljan, produktivan je. Uvek mora da ima neki titraj“, uverena je Zorica Petrović.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs