Milijan Jelić, Vinarija Tamuz Valjevo - Vinar na krovu sveta

Deceniju u kojoj je rođen najradije poredi sa srednjim vekom, jer se, kako kaže, i pedesetih godina prošlog veka jelo drvenom kašikom, odeća se štrikala, a kupovala se samo so, ulje, šećer, i petrolej.

U posleratnom periodu, seća se Milijan Jelić, vlasnik vinarije Tamuz, svi su bili podjednako siromašni. Podjednako su bili i srećni, jer, prema njegovom mišljenju, čovek upada u problem čim počne da zarađuje više nego što može da pojede. Kada je poželeo da zarađuje mnogo više nego što je imao, Jelić se nakon završenih studija prava otisnuo u svet.

ne samo zato. Kaže da je tražio je najlepše mesto na svetu za život. Dugo je živeo u Češkoj, a putovao je od Kostarike, preko Tajlanda, do Južne Afrike. Čak je kupio i stan u Majamiju misleći da će u njemu sa porodicom provoditi svaku zimu. Pri useljenju je shvatio da takav život nije za njega, Majami mu je bio previše savršen. Čak toliko da je sve počinjalo da gubi smisao.

Pre šest godina kada se iz Češke vratio natrag, sasvim slučajno je doneo odluku da na padini planine Povlen zasadi vinograd. Danas, nakon što je zakoračio u šestu deceniju života, Jelić je sve sigurniji da su obronci rodnog Povlena i Valjevo savršeno utočište za njega. Iako ne veruje u igre cifara, kaže da ne može da ostane ravnodušan na činjenicu da je najviši vrh pomenute planine ujedno i datum njegovog rođenja.

Prilika da zaradi svoj prvi džeparac, ukazala mu se prilično rano, sa tri godine. Seća se da je na Divčibarama, pored puta, prodavao narcise. Odrastajući na padinama Povlena, okružen ljudima koje opisuje kao nosioce predratnog morala, Jelić je akumulirao čudesnu energiju. To je i razlog što se, kako tvrdi, prvi put u životu iznervirao sa 19 godina. „Nisam znao šta ću da studiram, niti čime ću se baviti u životu. Najbolje što sam u životu umeo, iako sam visok 175 cm, jeste da igram košarku. Pošto sam uvek bio realan shvatio sam da bi trebalo da uložim veliki napor da bih postao vrhunski košarkaš, pa sam odustao“, priča vlasnik jedne od prvih modernih vinarija u Srbiji, koji je po struci pravnik.

U prvi plan je ušao na drugi način. Sredinom osamdesetih postao je privatnik. Seća se da je u to vreme bilo sramota reći da imaš svoju privatnu firmu. Kada niko drugi to nije radio, Jelić je pravio fleknice za ženske cipele. Bez konkurencije prodavao ih je od Maribora do Skoplja. Na ovaj način, zarađivao je deset prosečnih mesečnih plata.

(Foto: eKapija)

U to vreme neslavnu titulu privatnika nakratko je napustio, jer su ga pozvali sa Biroa za zapošljavanje na privremeni rad u valjevskoj opštini na tri meseca. „Već prvi dan sam hteo da dam otkaz, ali sam se predomislio, odlažući tu odluku za naredni dan“, kaže Jelić. Priseća se da je po principu „od danas do sutra“, funkciju opštinskog službenika vršio tri godine. Pošto se pokazao kao „vrlo perspektivan pravnik“ vrlo brzo se našao i u ulozi direktora Uprave prihoda. Na njegovu sreću, vrlo kratko. Uvek je želeo da radi ono što bi, kako i sam priznaje, retko kome palo na pamet. Biti pravnik u opštini, za njega je bilo isuviše uobičajeno zanimanje. Zato ga je i napustio i krenuo da se bavi spoljnom trgovinom.

Prvi motiv za odlazak iz Srbije, još u studentskim danima, bila je jedna Čehinja, koja mu je još i pre nego što je radio na mestu opštinskog službenika postala supruga. Život na relaciji Srbija - Češka, bio je savršeno tlo na kome je Jelić mogao da iskaže svoje trgovačke sposobnosti. Istovremeno i klizavo tlo, s obzirom na to da početkom devedesetih i jedna i druga socijalistička zemlja, nisu bile pravo mesto za dokazivanje preduzetničkih sposobnosti. Odlučio se ipak na osnivanje prve spoljnotrgovinske firme u Češkoj koja se bavila uvozom i izvozom repromaterijala za firme koje je upoznao radeći kao pravnik u Valjevu. Jelić se seća da je zajedno sa češkim pravnicima razmatrao šta je sve potrebno za osnivanje firme. Ovaj posao je u to vreme i Česima bio podjednako nepoznat. U dosta otežanim uslovima, trgovao je satovima, nakitom, ali firma je opstajala.

Kad se u Srbiju vratio posle 2000. i kupio nekoliko hektara zemljišta u okolini Valjeva, čuo je da se na tom mestu nekada davno nalazio vinograd. „Uvek sam voleo vino i setno razmišljao da je šteta što ono kod nas ne uspeva“, objašnjava Jelić. Saznavši da je pre 400 godina francuski konzul napisao da je pio najbolje vino u okolini Valjeva, shvatio je da će ova delatnost postati njegova preokupacija u budućnosti. Rešio je da se vinarstvom bavi iz hobija i tako je i krenuo. Danas proizvodi stotinu hiljada litara vina godišnje, a sledeće godine očekuje da će na rod dospeti grožđe koje je zasadio na svojih deset hektara. Siguran je da je budućnost vina u domaćim autohtonim sortama koje niko drugi nema, bez obzira na to što se čitav vinski svet vrti oko desetak imena.

„Imamo domaću ’moravu’ koja je prošlog meseca dobila srebrnu medalju u Beču i tako dokazala da može da bude svetska sorta“, kaže vlasnik vinarije kojoj među brojnim medaljama za kvalitet nedostaje još samo zlatna. To je, prema njegovim rečima, pokazatelj da srpska vina mogu biti u rangu i sa fancuskim. „Francuzi zloupotrebljavaju svoje ime i imaju dobar marketing koji ja inače ne volim jer je nemoralan“, kategoričan je on.

Kategoričan je i kada je reč o vaspitavanju dece. Priznajući da je reč o posebnoj mudrosti, sebe opisuje kao strogog i zahtevnog roditelja. Svoje četvoro dece, tri sina i ćerku, uči da shvate ko je stariji i da steknu radne navike, jer jedino se tako može shvatiti pravi poredak stvari. Priznaje da malo strože kriterijume ima zato što sve meri prema sebi. To je i razlog Jelićevog čestog nezadovoljstva rezultatima koje pružaju i deca i radnici. Siguran je da kada bi poslovni saradnici obavljali svoj posao kako treba, ne bi morao dvanaest sati dnevno da ispravlja tuđe greške.

Tako bi mu se bar ponekad pružila prilika da odgleda i poneki film. Ovako, Jelić tvrdi da već godinama nije odgledao nijedan film, jer uvek zaspi u fotelji. Za time, međutim ne žali, jer najviše slobodnog vremena ima leti, kada ga provodi na moru. Letuje u Bokokotorskom zalivu. „Svake godine odlazimo brodićem na kupanje na neke okolne plaže kojima je prilaz omogućen samo brodom. Nezamislivo mi je da ležim na plaži u velikim gužvama“, priča Jelić i priseća se da je u velikim gužvama na plažama mogao da bude samo onda kada je kao mladić tražio devojke.

Krenuvši u potragu za najboljom ženom sa kojom će provesti svoj život, Jelić je prilikom obe ženidbe za sebe odabrao Čehinje. Kaže da se to, jednostavno, pogodilo. Da li su iste presudile i kada je reč o odabiru Povlena kao mesta sa koga je najlepši pogled na svet, još ne zna. Zna samo da je za dobar pogled bitno i okruženje. Ako mu se učini da ono u Srbiji ne bude bolje, možda negde i odluta.

A Ko je Milijan Jelić ?

Rođen je 1957 u Kosjeriću, a 1963 porodica se seli u Valjevo. Na Pravnom fakultetu u Kragujevcu apsolvirao je 1976.godine.

Godine 1984 otvara zanatsku radnju za proizvonju plastičnih masa, a 1987 se zapošljava u opštini Valjevo.

U Češkoj tokom teških devedesetih vodi export-import firmu.

U Srbiju se vraća 2002.godine i počinje da stvara Vinariju Tamuz.

U drugom braku je i ima četvoro dece. Obe supruge su mu Čehinje. Njastariji sin, sa 24 godine, već je izabrao proizvodnju vina za svoju sudbinu.

Obožava da jede parče hleba, sir i paradajz.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs