Branimir Brstina, direktor "Ateljea 212" - Fale nam tri glumca za sledeću sezonu

Iza Branimira Brstine, direktora "Ateljea 212", uspešna je pozorišna sezona čiji bilans je sedam premijera, 18 nagrada, brojna gostovanja u zemlji, regionu i inostranstvu. Branimir Brstina 20 godina nije dao intrevju nekom mediju, a na ovaj poziv Politike odgovorio je "Izgleda da moram"!

Pamtimo Vaše reči sa početka direktorskog mandata: "Nema mi druge nego – skoči u vodu i plivaj". Na čelu Ateljea 212 "plivate" već godinu dana. Sa kakvim problemima ste se borili?

Problema ima puno, neki se rešavaju lakše, neki teže, sa novcem je najteže, ali izazov, borba, kreativnost… u umetnosti se podrazumevaju. Ne mistifikujem ih, ali za rešavanje traže celog čoveka. Opet, ako se sve to posmatra kao normalno, posle izvesnog vremena, za divno čudo, postaje i zanimljivo. Ima li šta lepše nego stvarati uslove da mlade kolege reditelji i ansambl "Ateljea 212" postignu vrhunske rezultate. Sedam reditelja je radilo: Marko Manojlović, Maja Maletković, Snežana Trišić, Aleksandar Švabić, Marko Misirača, Filip Grinvald, Mia Knežević. Bili smo kao košnica ove sezone, podsećalo je na najbolja vremena. Osnivači "Ateljea 212" postavili su visoke ciljeve, a ostvarivali su ih decenijama najznačajniji umetnici ovih prostora. Zamenik Mire Trailović, kasnije upravnik, Ljubomir Muci Draškić, koji je dosta nas današnjih članova pozvao u "Atelje", gajio je osobenu vrstu odnosa prema glumcima, posebno prema mladima, sećanje na njega, toleranciju i neprimetnu roditeljsku ruku izaziva moje ogromno poštovanje.

Pozorište je fabrika koja proizvodi predstave. Koliko premijera planirate u narednoj sezoni? Na koja gostovanja se spremate?

U sezoni iza nas imali smo sedam premijera, šest već izvedenih i sedmu mlade autorke Mie Knežević "Kafa i cigarete – pozdrav iz Beograda" posvećene Džimu Džarmušu, koju smo početkom juna izveli kao pretpremijeru u Zrenjaninu, a kod nas će premijera biti 29. septembra. Nadamo se da ćemo nastaviti saradnju i sa Centrom za kulturu iz Bora i već tradicionalno, na njihovoj sceni, realizovati prva izvođenja nekih predstava. Probe Joneskovog "Makbeta" u režiji Anđelke Nikolić počinju početkom septembra, ubrzo zatim i komada "Lice" Aleksandra Galina, u režiji Jelene Bogavac. Pred kraj godine planiramo premijeru komada Ivana Viripajeva "Pijani" u režiji Borisa Liješevića. U oktobru nas čekaju gostovanje u Beču, zatim dva nastupa na Gavelinim večerima u Zagrebu s predstavama "Kazimir i Karolina" i "Avgust u okrugu Osejdž". Učestvovaćemo i na festivalu "Purgatorije" u Tivtu, a i na domaćim festivalima "Vršačka pozorišna jesen – festival pozorišne klasike", "Dani Zorana Radmilovića" u Zaječaru, "Festival bez prevoda" u Užicu…

Na našoj sceni ugostićemo kolege iz "Gavele" s njihovom postavkom dela Trejsija Letsa "Kolovoz u okrugu Osejdž".

Svaka kuća po prirodi posla ima svoje planove. Koliko je to izvodljivo kada je u pitanju "Atelje 212"?

Sve je teže, ali gore glavu. Apelujem za veći budžet, a do tada – šta? Snalazimo se. Štedimo. U velikoj meri smo povećali prihod sa blagajne. Pomažu i donatori. Sa saradnicima, kako dani prolaze, usaglašeno rešavamo i najteže probleme. To koordinira Maša Mihailović sa pozicije operativnog direktora i uspešna je u tome. Gotovo sav novac koji prikupimo ulažemo u nove predstave: u priče o malom čoveku i velikim mukama, surovoj stvarnosti, siromaštvu, izgubljenosti, i na drugoj strani potrebi za radošću, volji za životom, a sve to kroz savremene komade, nova čitanja klasika.

Predstave delom finansirate i iz sopstvenih sredstava. Kojim se to modernim marketinškim alatima služite? Da li planirate da svoje redove pojačate novim snagama?

Planiramo, naravno, ali nemamo pravo na zapošljavanje. Imamo devet upražnjenih radnih mesta, od toga tri glumačka i šest na drugim poslovima. Svakog meseca argumentovano apliciramo za ta radna mesta, jer to su poslovi bez kojih se ne može, ali već više od godinu dana nije nam odobreno nijedno. Imamo i nekoliko desetina autora koji su honorarni saradnici, plaćamo ih iz sopstvenih sredstava, ali za to smo se izborili, jer bez njih nema pozorišta. U teškim okolnostima borimo se za visoki umetnički nivo. Nadam se da ovo niko neće pogrešno shvatiti pa reći: kad možete i ovako, više vam i ne treba. Bio bi to loš pristup ili ružan gest prema posvećenima. Ako moraš da plivaš, a znaš, plivaćeš i u nafti, i u vodi.

Pozorište ne može da se vodi ukoliko ga ne osećate, ali i ako niste kreativni menadžer. Kako iz pozicije direktora gledate na sebe kao glumca?

U protekloj sezoni nisam učestvovao u spremanju novih uloga, vreme sam koristio za sagledavanje i rešavanje problema koje pozorište muči. Posvećenost, kojoj se učim, sećajući se razrednog starešine Dojčila Tomovića, iz gimnazije u Zrenjaninu, profesora glume Miroslava Dedića koji je moju klasu iz svakojakih kriza budio pokličom: "Veselo, bodro i umetnički", plemenitog Mila Đukanovića, profesora filmske režije, veličanstvenog glumca i reditelja Branka Pleše, kolege i prijatelja Danila Bate Stojkovića i njegove posvećenosti ulogama koje je igrao, hrabri me da savladavam nepoznato i u hodu.

Kako bi izgledalo pozorište po Vašoj meri?

U "Atelje 212" sam ušao sa 22 godine, doživeo ga kao kuću izuzetnih glumaca, reditelja , pisaca, svih drugih koji je čine, kojom se opušteno, ali ozbiljno i pažljivo rukovodilo. Takvog sam ga zavoleo. "Atelje 212" je moj početak i mera moga života u odnosu prema pozorištu. Na ovo mesto sam došao iz glumačkog ansambla, kad dođe vreme u njega želim i da se vratim. Voleo bih da sadašnji ansambl i mladi ljudi koje dočekujemo i očekujemo, uz duhove onih koji su ovo pozorište stvorili,ponude publici, sugrađanima, društvu, deci, omladini, penzionerima i suze, i smeh, i maštu, i krila, i srce u junaka, i pamet deteta, i ono čega nema, i ono bez čega se, na žalost, može – ljubav, poštovanje i vrhunsku umetnost!