Da li Hala 1 Beogradskog sajma može biti pogodna za Nacionalnu operu i balet

Uoči decembarskih izbora Aleksandar Vučić je izjavio da su počeli radovi na izgradnji Nacionalne opere i baleta na Novom Beogradu. Precizirao je da će početi da grade ove, 2024. godine.

– To je najveći projekat infrastrukture u kulturu u Evropi. Biće uloženo 180 mil EUR – nadovezala se na to Ana Brnabić.

Međutim, polovinom prošlog meseca Vučić je promenio lokaciju Nacionalne opere i baleta, "smestivši ih" ovoga puta na Beogradski sajam.

– U Hali 1 Beogradskog sajma, koja je zaštićena od države, uradićemo za operu i balet najlepšu moguću scenu, jednu od najlepših u Evropi. A velelepnu koncertnu dvoranu, koja će da košta preko 300 mil EUR, uradićemo tamo između SIV-a i Ušća. I to sve moramo da uradimo u roku od tri godine. Preko 300 mil EUR, a onda će Beograd da ima i operu i balet, onda će Beograd da ima koncertnu dvoranu najbolju u ovom delu Evrope – kazao je Vučić.

I pre neki dan se oglasio ministar finansija Siniša Mali, koji je saopštio da će u Hali 1 Beogradskog sajma biti izgrađena opera koja će "postati epicentar kulturnog života u glavnom gradu".

- Hala 1 ne samo da neće biti srušena, već će imati čak tri operske scene, opremljene najsavremenijom scenskom tehnikom i izgrađene po najvišim svetskim standardima. Istovremeno, Hala 1 će moći da ugosti baletske ansamble, orkestre i pozorišne trupe, i to kako naše domaće, tako i inostrane - naveo je Mali.

– Upoznat sam sa ovim projektom odavno, ali ne znam da li je taj odobren. Jako je važno da se i operska struka pita jer mi znamo kako to izgleda u praksi, a ne samo arhitekte, stručnjaci za akustiku – kaže za Nova.rs bariton Nikola Mijailović, donedavni direktor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

Međutim, tu najavu Vučića o smeštanju Nacionalne opere u sajamsku halu mnogi nisu dočekali s oduševljenjem.

– Ideja da se opera smesti na Beogradski sajam je u najmanju ruku čudna. Beogradski sajam, sa svojim izložbenim halama, jedno je od najvrednijih dela srpske posleratne arhitekture. Ono predstavlja svedočanstvo tehničkog, tehnološkog, naučnog i kreativnog uzleta društva krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina 20. veka. Od Sajma praviti operu je neozbiljno – kaže za Nova.rs arhitekta, izvršni direktor Asocijacije srpskih arhitekata i umetnik Slobodan Maldini.

Podseća da je izgradnja Beogradske, odnosno Nacionalne opere dugotrajan i značajan proces:

– Prvi arhitektonski konkurs za idejno rešenje zdanja Beogradske opere raspisan je 1939/40. godine. Lokacija predviđena za gradnju nalazila se kod zgrade Manjež, između ulica Nemanjine, Kralja Milutina i Kralja Milana. To je bio međunarodni konkurs na koji je tad prispelo više od 70 projekata. A žiri je dodelio dve prve nagrade, jer toliko je bilo kvalitetnih projekata. Za realizaciju predložio je rad koji je delo italijanskih arhitekata. Bili su to Nino Marboto, Luiđi Restano, Dante Tasoti i Luiđi Vanjeti – svi iz Rima. Sa njima su nagradu podelili zagrebački arhitekti Vladimir Turina i Zrinko Gotvald.

A pedesetih godina, kako nam objašnjava Maldini, Le Korbizijeov učenik Milorad Pantović, zajedno s Vladetom Maksimovićem i inžinjerom Brankom Žeželjom, pobedio je na međunarodnom konkursu za novi kompleks Beogradskog sajma.

– Pobedničkim projektom tada je predviđena izgradnja kompleksa modernih poluloptastih hala, pokrivenih ljuskastom konstrukcijom. Kasnije su se tom timu projektanata pridružili i Milan Krstić i Boško Petrović koji su pravili proširenje i nove sajamske hale po uzoru na izložbene i sportske građevine tada najznamenitijeg svetskog konstruktora i arhitekte Pjera Luiđija Nervija, a nikako po uzoru na zgrade opere – priča Maldini.

Potom pominje novi međunarodni konkurs za zgradu Beogradske opere, koji je raspisan 1971. godine, i to na lokaciji leve obale reke Save, između Gazele i Tramvajskog mosta.

– Tada su prvu nagradu dobili danski arhitekti i bio je to izuzetan, vredan projekat. A u novijoj istoriji, tačnije 2016. godine, raspisan je konkurs za Blok 18 između Tramvajskog mosta i Gazele. I u okviru konkursa za taj blok bilo je predviđeno da tu bude izgrađena Nacionalna opera i koncertna dvorana. Na tom konkursu su pobedili arhitekti Vanja Panić, Aleksandar Knežević i Marko Vesković. Koliko je ovaj problem kompleksan govori i odnos naše zajednice prema izgradnji zdanja Beogradske filharmonije, koja je niža u rangu od zgrade Nacionalne opere. Za zgradu Beogradske filharmonije su čak dva konkursa raspisivana, prvi je propao, jer se ispostavilo da nagrađeni projekat predstavlja repliku sličnog objekta u Norveškoj, a zatim su raspisali međunarodni konkurs s uslovima kojim nijedan domaći arhitekta nije mogao da odgovori. Pa, tražili su dva miliona evra obezbeđenje i takvu referentnu listu koju nijedan arhitektonski biro u Srbiji nema. Na tom konkursu nagradu je dobila Amanda Levit.

I nakon ovako burne i kompleksne istorije pokušaja gradnje Nacionalne opere sada se javlja ideja da se hala Sajma tranformiše u zgradu opere. Naziva je sagovornik ad hok idejom koja nije održiva iz više razloga.

– Prvi razlog jeste taj što ne možete raditi Nacionalnu operu na magacinu. S druge strane, taj magacin je rotonda, kružni objekat koji je za sve ostalo prikladan, osim za operu ili muzičke svečanosti. Jer, rotonda koncentriše zvuk u jednu tačku, a da biste uradili akustiku dvorane na ispravan način morate da imate što veću difuziju, odnosno odbijanje zvukova. I onaj koji je zamislio da tu pravi Nacionalnu operu u dubokoj je zabludi i biće pred teško rešivim, da ne kažem nerešivim tehničkim problemom – kako da taj zvuk sprovede do slušalaca, odnosno gledalaca. Nemoguće je pretvoriti jednu zgradu koja je imala namenu javnog sajma, odnosno izložbenog prostora u nešto što je visoko sofisticirano, i traži visoku tehnologiju. Da biste to uradili potrošićete mnogo više novca i sredstava na tehnologiju koja treba da ispravi nedostatke ovakvog arhitektonskog objekta nego što biste da izgradite nove – objašnjava Maldini.

Pita i zašto je raspisivan konkurs za Blok 18 i zgradu opere ukoliko se od toga u startu odustalo.

– Smatram da ovo rešenje nije dobro i ne vodi ničemu. Čak i kada projektujete običnu bioskopsku salu, vodite računa o akustici te sale. Svaki amfiteatar na fakultetu ima posebne akustične zahteve. To su znali i u Antičkoj Grčkoj i u Starom Rimu, kada su pravili amfiteatre. Akustika je bila izvorište na osnovu kog su projektovali takav arhitektonski objekat. U ovom slučaju idemo na nakaradno arhitektonsko rešenje kada se jedan arhitektonski objekat, namenjen za nešto potpuno drugo, pretvara nasilno u kompleksnu tehnološku strukturu – smatra arhitekta.

Seća se da su se u Hali 1 održavali rok koncerti, ali napominje da su takvi nastupi posve drugačiji od operskih predstava.

– Nije to opera. Koncerti rok muzike podrazumevaju ozvučenje koje je izuzetno snažno, glasno, gde nije toliko bitan kvalitet tona, već pre svega snaga. Nije bitna ni akustika zgrade. Ukoliko misle da od Beogardskog sajma naprave halu gde će održavati pank, rok, pop koncerte – to je moguće. Ali, staviti Nacionalnu operu u takvu jednu ljusku je tehološki besmisleno. I finansijski! Upotreba nove tehnologije u takvu svrhu odneće mnogo više sredstava nego što bi izgradnja nove zgrade. Pogotovo ako još od 1939. do sada čekamo na Nacionalnu operu. Mislim da bi trebalo da sačekamo još desetak godina i sve sprovedemo na najbolji mogući način i na najprikladnijem mestu.

Mijailović, s druge strane, ističe da je ideja dobra i da, ukoliko realizacija bude kvalitetna, od Hale 1 može da se napravi prepoznatljiva i glamurozna zgrada Opere i Baleta.

– Mnogi gradovi u svetu kao što su, na primer, Sidnej, Njujork, Milano, Beč, poznati su po svojim operskim i baletskim kućama. Ovo jeste kompromis da dobijemo svoje zdanje a ono što sam video, Hala 1 Beogradskog sajma ima potencijal, ukoliko adaptacija bude kvalitetna, u šta sada nemam razloga da sumnjam.

Veoma je bitno, dodaje Mijailović, da do ovog odredišta može lako da se stigne, jer su zdanja Opere i Baleta uglavnom u centru grada.

– Što Sajam svakako nije, bar ne za sada. I železničke stanice su obično u centru, za razliku od Beograda gde je izmeštena. Možda će naša prestonica po tome biti specifična. I upravo sam to prokomentarisao kao nedostatak kada sam video projekat i rečeno mi je da je tu planirana metro stanica. Dao sam još neke sugestije, između ostalog, u vezi sale koja bi trebalo uvek bude puna jer predstave će se igrati svako veče, mora unapred menadžerski da se razmišlja.

Kao još jedan problem s ovim planom Maldini vidi pitanje parkinga.

– Pa, Sajam nema parking. Opkoliće ga sad stambenim zgradama, a pristup je onda maltene nemoguć. Tako da, hajde da sačekamo, da napravimo još jedan međunarodni ili domaći konkurs za izgradnju Nacionalne opere i vidimo šta savremena tehnologija pruža i šta možemo da uradimo da bismo taj problem rešili i napravili zgradu na najbolji mogući način. Ova ideja je teško održiva i opterećena velikim materijalnim, finansijskim i tehničko-tehnološkim ustupcima koji je obesmišljavaju – kaže Slobodan Maldini.

A Mijailović, ipak, pozitivno gleda na ideju da se smeste na Beogradski sajam jer, kako kaže, to otvara neke druge mogućnosti.

– Beograd bi tako, poput Osla i Sidneja, imao zgradu Opere i Baleta pored vode, a to znači da bi se na platou ispred mogle održavati predstave i koncerti na otvorenom. Ova lepa građevina treba da dobije jedno novo ruho, drugu namenu. Vidim pozitivan potencijal u tome, široku i lepu pozornicu, da publika uživa i u tehničkom smislu, kao i u svakoj drugoj evropskoj prestonici. I, konačno, možemo da dobijemo orkestarsku rupu što omogućava da radimo produkcije kakve se očekuju u 21. veku a što u zgradi Narodnog pozorišta nije bilo moguće u potpunosti. Ali, kako metro još uvek nemamo, dugačak je put do realizacije ovog projekta – zaključio je Nikola Mijailović, redovni profesor i šef Katedre za solo pevanje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu.