Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Zdeslav Milinković, spinalni hirurg i lekar Teniskog saveza Srbije - Čovek sa tri karijere
Četvrtak, 30.05.2013.
08:00
Komentari
Timski duh sa terena preneo je u operacionu salu, pa je dugogodišnji posvećeni sportista postao vrhunski hirurg. Kroz medicinu je ostao u sportu. Dugo su ga smatrali "kućnim lekarom" "Partizana", a poslednjih godina najčešće ga viđamo na klupi srpskih tenisera.
Slobodno bismo mogli da kažemo da je prof. dr Zdeslav Zdenko Milinković čovek sa tri karijere.
- Kada bih morao da kažem šta je obeležilo moj život, bez sumnje bih rekao da su to porodica, sport i medicina – bez dileme je na početku razgovora za "eKapiju".
Ipak, prvi magistar nauka iz ortopedije u istoriji Medicinskog fakulteta, svetski priznat spinalni hirurg, bivši rukometni reprezentativac, višestruki karate šampion i aktuelni lekar Teniskog saveza Srbije, na prvo mesto, kao ponosni roditelj, stavlja porodicu. Ovih dana ima posebnih razloga za slavlje. Osim što uskoro izlazi njegova 16 knjiga, nedavno je saznao da će po drugi put postati deda.
Prve ljubavi
Ne seća se da li se ranije zainteresovao za medicinu ili za sport.
Oba roditelja, svako na svoj način, uticala su na Milinkovićeve izbore. Oboje su bili revolucionali i antifašisti, koji su iz Druge dalmatinske mešovite brigade došli u Beograd. Otac, Srbin iz Like, koji je bio vrhunski atletičar, rano ga je zajedno sa bratom usmeravao ka sportu. Majka, danas, kako kaže, verovatno jedini živi učesnik svih ofanziva, koja je sa 14 godina otišla u partizane i radila kao bolničarka i instrumentarka u ratu, od malena ga je "navukla" na medicinske knjige. Listajući ih i razgovarajući sa njom već sa 4 godine, svakodnevno je odlazio na Plastičnu hirugiju koja se nalazila u ulici gde su stanovali.
- Od malena, više ne znam ni kad, ali sigurno pre nego sam krenuo u školu, odlučio sam da ću jednoga dana biti lekar i da ću se baviti hirurgijom.
Međutim, i "privilegija" da detinsjtvo provede oko Autokomande, u blizini dva velika stadiona, nekadašnjeg JNA danas "Partizanovog" i "Marakane", koja se tih pedesetih godina gradila, u mnogo čemu je, po sopstvenom priznanju, opredelila Milinkovićev život.
Karijera sportiste
U to vreme grupa intelektualaca iz kraja osnovala je Voždovački rukometni klub. Milinković je počeo od najniže beogradske lige, sanjajući da bude kapiten Beograda.
Vrlo brzo postao je kapiten pionirske reprezentacije Beograda, počeo da igra za omladinsku reprezentaciju Srbije, a potom i u reprezentaciji tadašnje Jugoslavije u pionirskoj konkurenciji. Voždvački rukometni klub je ubrzo prešao u "Partizan", pa iako navijač ovog beogradskog kluba, zbog neslaganja sa trenerom, nije želeo da nastavi.
- Kao vrhunski sportista, naviknut na svakodnevne treninge, počeo sam da treniram karate. Za nekoliko godina postao sam reprezentativac. Bio sam među prvih 5 ljudi u Jugoslaviji koji su dobili crni pojas. Postao sam prvak Beograda, Srbije, Jugoslavije, bio podjednako dobar i u katama i u borbama.
Sa bratom Mladenom je godinama i vodio Karate klub "Partizan", jedan od najboljih u tadašnjoj Jugoslaviji. Danas je zaslužni sportista "Partizana". Iz sportskih dana ostala je kutija puna medalja, njegovih i od brata, koju njihova majka i danas čuva.
- Kroz sport naučite hiljadu stvari koje vam kasnije koriste u životu, počev od toga da gubite i dobijate. I što je najvažnije, a što sam kasnije preneo u medicinu i moj tim na ortopediji, rad u timu i poštovanje drugih.
Medicinska karijera
Na Medicinskom fakultetu Milinković se vrlo rano opredelio za hirurgiju. Od treće godine studija počeo je da volontira i odlazi na Drugu hiruršku kliniku. Provodio je mnoga dežurstva sa hirurzima, pa je već kao student asistirao u standardnim, ali i većim operacijama.
Praktično ceo radni vek proveo je u Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti "Banjica". Tu je prošao put od početnika, lekara na specijalizaciji do specijaliste za ortopediju, ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, i godinama bio upravnik Spinalnog centra.
- Čim sam došao, uočili su da znam ponašanje u sali i poznajem osnovne elemente hirurške tehnike. Već nakon 4 meseca dobio sam svoju prvu operaciju, uklanjanje dobroćudnog tumora kod deteta. Pripremao sam se kao svaki ozbiljan hirurg, a kao početnik još tri puta više - seća se Milinković.
- Biti hirurg je fantastičan osećaj, jer svojim znanjem i delovanjem čoveku ne oklanjate samo bol već donosite novu životnu radost. To je posebno važno kod dece i mladih. Zato sam i odlučio da se bavim decom, kičmom i njenim deformacijama.
Godinu dana specijalizacije proveo je u Americi kod profesora Rissera. Mogao je da "luduje" po Kaliforniji, ali je izabrao drugi put.
- Imao sam na raspolaganju biblioteku praktično svega što je objavljeno u medicini i ortopediji, tako da sam danima mogao da čitam, pristojnu stipendiju od koje sam mogao da živim i maksimalnu dobronamernost kolega, sa kojima sam postao dobar prijatelj. Na mnogo načina, boravak u Americi obeležio je moj život.
Naučio je da su veličine u ortopediji zapravo najkomunikativniji ljudi koji svoje znanje nesebično prenose na druge, i da je za mlade lekare veoma važno da vide kako stvari funkcionušu na drugim mestima. Amerikanci su cenili njegovo interesovanje za struku, sport i želju da napreduje, ali on je želeo da se vrati u Srbiju.
- Hteo sam mnogo, čak toliko da su i oni bili zapanjeni time. Najveći broj specijalizanata je u to vreme dolazilo sa željom da ostane u Americi, a ja sam bio jedan od retkih, da ne kažem jedini, koji ih je na neki način odbio. Želeo sam da se vratim, da to što sam naučio prenesem svojim kolegama i pre svega pomognem svom narodu. I dan danas mi nije žao zbog toga.
Tamo je započeo i magistarsku tezu, i po povrtaku u Beograd postao prvi magistar nauka iz ortopedije u istoriji Medicinskog fakulteta. Godinu dana na Neurohirurškoj klinici bilo je dovoljno da stekne i dodatna znanja za posao spinalnog hirurga. Tokom godina, uvodeći nove metode i modifikacije u operacionu salu i svakodnevni rad, praktično je stvorio novi tip hirurga koji kombinuje savremene stavove i multidisciplinarni pristup u lečenju kičmenog stuba. To je potvrdio i njegov tim koji je formirao na "Banjici", koji je postavio visoke standarde u ortopediji.
- Opreacije su kad smo počeli da radimo trajale od 4 do 6 sati, a danas su najkomplikovanije operacije na kičmenom stubu svedene na 3 sata. Napravili smo nekoliko inovacija koje su priznate u svetu, napisali određen broj udžbenika koji su među jedinima takve vrste u regionu, a najviše sam ponosan na akciju koju smo pokrenuli među omladinom "Ispravi se i vežbaj" - ističe Milinković.
Formirao je i Evropsko udruženje za deformcije kičme, Spine Erxperts Grupu, postao jedan od najmlađih doktora nauka iz hirurgije, a tokom akademske karijere i redovan profesor ortopedije.
U Institutu je samo u poslednjih 10 godina obučio preko 40 lekara iz celog sveta, a kao gostujući profesor i danas predaje u SAD, Italiji, Grčkoj, Turskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Sloveniji... Iza sebe ima 15 objavljenih knjiga i oko 250 naučnih radova.
Poslednjih godinu dana nije na "Banjici". Trenutno je savetnik na Neurohirurškoj klinici i Institutu za rehabilitaciju "M. Zotović", a radi i kao konsultant u dve privatne ordinacije: "Bel Medic" i "Eurodijagnostika".
Karijera klupskog lekara
Svoje dve velike ljubavi Milinković je spojio na najlepši mogući način.
Bio je lekar Sportskog društva "Partizan", Džudo saveza tadašnje Jugoslavije, Karate saveza, Košarkaškog saveza, radio u KK "Partizan". Član je lekarske komisije Fudbalskog saveza i aktuelni lekar Teniskog saveza Srbije, a samim tim i Dejvis kup i Fed cup reprezentacije. Predsednik je Udruženja za medicinu sporta Srbije.
- Na taj način sam ostao u sportu. Timski lekar mora da bude posvećen, da poznaje sport i njegova pravila i nikad ne sme da bude veliki na račun velikog sportiste.
Pre dve godine je napisao i knjigu "Sportska medicina u pitanjim i odgovorima". Po jedan primerak dobili su svi teniski reprezentativci uoči osvajanja Dejvis kupa u Beogradu, a Milinković se seća kako mu je, danas prvi teniser sveta, već ujutru postavio 5 pitanja iz knjige.
Porodična bajka
- Najbolje komplimete doživeo sam kada su me pacijenti pozivali na svoje venčanje ili rođenje deteta i kada su me u dva navrata pitali da li mogu svoju decu da nazovu po meni.
Neobično ime Zdeslav Zdenko, dobio je po ujaku, Slovencu koji je poginuo u Srbiji u Drugom svetskom ratu.
- Ime Zdenko se daje deci iz mešovitog braka. Iako je moj deda bio Slovenac a baka Hrvatica, oboje katolici, smatralo se da je to mešoviti brak. Zdeslav je staro slovensko ime. Svi me uglavnom znaju i sva dokumenta su mi na ime Zdenko, pa i dan danas kad me neko nazove Zdeslav ja zastanem.
I u sportu i u medicini trudi se da pamti samo lepe trenutke. Kaže da ima priča koje su prilično neverovatne i da bi, kada bi imao vremena, mogao da napiše roman o tome.
Najlepša od svih priča ipak nema veze ni sa sportom ni sa medicinom. Nju je ispisao u svom domu u Beogradu, sa suprugom, redovnim profesorom na Pravnom fakultetu i svoje troje dece.
- Sva deca su bez mog uplitanja otišla na medicinu. Ana je stučnjak za obolele od AIDS-a i infektivne bolesti, Iva asistent na Stomatološkom faklutetu, a sin je četvrta godina studija. Inače su se svi bavili sportom. Iva je bila naša prvakinja u snow bordu, a Danko je košarkaš, koji se vrlo zanima za sportsku medicinu.
Priznaje da mu je ipak najdraža uloga dede. Kada mu se rodio sin Danko sa suprugom je, kao porodični projekat, napisao knjigu "Vežbe za bebe". Prvi unuk je uspešno savladao program vežbi, a ovih dana ga je obradovala vest da će po drugi put postati deda.
Sa godinama kaže, ima sve manje slobodnog vremena. Koristi ga za sport, prijatelje i pasionirani je čitač. Skija, vozi rolere, vežba karate, povremeno igra košarku. Voli i da putuje.
Polako smanjuje aktivnosti u mnogobrojnim međunarodnim organizacijama čiji je osnivač ili član, ali ne planira da se penzioniše.
- Očekujem nove izbore na "Banjici" i nadam se da ću se vratiti tamo, na mesto koje mi pripada. Želim da nastavim da prenosim svoje iskustvo i znanje mladima i završim započete projekte u struci.
Ovih dana Milinković, zajedno sa kolegom prof. dr Samardžićem završava knjigu o najvažnijim stanjima u neurohirurgijii, a počinje i dve nove knjige. Posla ima i sa privatnim pacijentima.
- Dan je poprilično ispunjnen, ne bi bilo loše da ima više vremena.
Ivana Bezarević
Institut za ortopedsko hirurške bolesti Banjica
Klinika za rehabilitaciju dr Miroslav Zotović Beograd
ACIBADEM BEL MEDIC Beograd
KK Partizan Beograd
Sportsko društvo Partizan
Fudbalski savez Srbije
Teniski savez Srbije
Medicinski fakultet Beograd
Eurodijagnostika Novi Sad