Dragica Nikolić, prva dama Srbije - Jedan dan u Bajčetini, na imanju Nikolićevih

Dragica Nikolić (Foto: ekonometar)

Tog petka, i nebo nas je pogledalo: kiša je i ovog puta "išla oko Kragujevca", i kap nije pala na ogranke Rudnika i Crni vrh, ni na Gledićke planine. Svoj prvi intervju, otkad je postala prva dama Srbije, gospođa Dragica Nikolić, zakazala mi je, ekskluzivno za magazin Ekonometar‚ na porodičnom imanju Nikolićevih, u selu Bajčetina. Želela je da mi na licu mesta pokaže ono što tamo radi, šta sve može ljudska mašta i volja da uradi u saglasju sa prirodom. Najzad, da se uverim koliki je životno zdrav pokretač ljubav prema porodici, suprugu, deci, snajama, unucima, dugogodišnjim prijateljima i komšijama.

Na slavi Nikolića, saznajem, nikad nema političara, tu su samo stari prijatelji, porodica i rodbina. Politika je nešto što uvek ostaje "pred vratima".

Put vijugav, uzbrdo. Kućica na vrh brda, zdanje koje sam do tada gledala na fotografijama. Kamenim stepenicama penjemo se dok nam u susret, nasmejana dolazi domaćica: prva dama Srbije Dragica Nikolić. Visoka i vitka, mnogo mlađeg izgleda nego što su joj godine (rođena 1955).

Ovo je naš drugi susret. Prvi je bio juna, u Pozorištu "Pinokio" na otvaranju Festivala monodrame i pantomime u Zemunu.

Odmah idemo ka zadnjem delu kuće, gde gaji lekovito bilje. Kaže, kuća ima svega 60 kvadrata, a i šta će im više, vole da su na vazduhu. Kad dođu unuci često i šator razapnu u dvorištu. Pokazuje lekovito bilje: nanu je donela iz Tunisa, nešto iz Grčke, ubere poneki list i daje mi da pomirišem. Za listić selena kaže: "Zar ne miriše na čorbu?". Uz to priča kakvi se sve čajevi od njih prave, za zdravlje ali i protiv bolesti.

– Bog je za svaku boljku napravio lek - kaže Dragica.

(Foto: ekonometar)

– Kod nas u kući sve što se jede i pije dolazi iz prirode, sa ovog imanja. Sve smo mi to sami posadili, okopavali, plevili, negovali. Svaki čovek treba da ima svoju baštu. Naravno ne bukvalno, ako nije u prilici. Ne treba za to mnogo, može da stavi u saksije, pa na prozor. Ja, uglavnom, sve što imam ovde, imam i u Beogradu, u saksijama. Sve mora da bude sveže, neprskano, bez ikakvih pesticida. Čak smo imali problema, jedva smo ubedili kuvara u rezidenciji da nam spremaju hranu od našeg povrća, mesa i voća i začina koje mi donosimo, govorili su kako to nije "atestirano"!

Odlazimo u zdanje gde je prostran trem sa dugačkim trpezarijskim stolom. U kamenom zidu, u niši, prelep paun u mozaiku, rad Dragičin. Njena kreacija je i luster od kovanog gvožđa. Unaokolo bokori cveća, grozdovi raznobojnih petunija. Pokazuje nam i objašnjava sadržaj bočica poređanih na prozoru.

– Uvek, kaže Dragica, treba imati svežeg peršuna i mirođije. Peršun je odličan ne samo kao začin već i protiv komaraca ili osica! Kad vas ujede komarac, treba dobro utrljati peršun. Bol i ujed nestaju za dve sekunde.

- U ovoj flaši je sirće balzamiko, koje ja pravim a u drugoj je ulje za salate i preliv za ribu. U ulje stavim tri čena belog luka, biber, grančicu ruzmarina i majčinu dušicu. Tu je liker od nane, sok od nane i matičnjaka, a u bokal izvorske vode uvek stavim svežu nanu.

Gledam u daljini planine, nižu se u nekoliko planova kao na Gvozdovim slikama, a Dragica mi kaže kako se po vedrom vremenu vidi čak – žičara na Kopaoniku!

– Najviše uživamo leti, uveče, kad padne noć a na nebu nastane pravi teatar od svitaca nad Bajčetinom! Tada ja i moj unuk Dimitrije, koji sada ima osam godina, teleskopom gledamo zvezde. Ja sam rođena pod zvezdom Danicom, pa mu pokazujem gde su Mala i Velika kola, Mlečni put, sve ga interesuje u vezi sa kosmosom. Kad smo nedavno bili u vili "Mir" u njoj postoji i Titov teleskop. Najviše sam se obradovala tom teleskopu!

Hodamo već dobar sat, unaokolo nigde kuća, samo livade, voćnjaci, bašte, šumarci, potoci i izvori vode – imanje Nikolićevih. Dragica je "oficirsko" gradsko dete, rođena u Kragujevcu, gde je radila kao ekonomski tehničar u "Zastavi". U Bajčetinu se zaljubila kada je prvi put otišla u kuću Tominih roditelja. Od tog trenutka, njena životna filozofija je povratak prirodi i život s prirodom, osluškivanje tela i duha. Ne prestaje da radi, toliko, kaže, da u životu nije gledala ni jednu jedinu TV seriju! Jednostavno, nikad nije imala vremena za to.

Kad su gradili kuću, nije se libila da s majstorima, rame uz rame, meša malter ili izliva betonske, potporne stubove kojih ima tačno 21! Toma je lično napravio sve cevi za prskalice s vodom koje po sistemu kap po kap navodnjavaju bašte i voćnjake. Sami su lepili i keramičke pločice u kuhinji.

U oboru imaju 37 ovaca i 28 svinja, mangulica. Na vrh brda je kokošinjac, odakle unuci u košaricama najčešće sakupljaju i donose sveža jaja.

– Od voća imamo sve – od dunje do badema, trešnje, višnje, breskve, kajsije, šljive, jabuke i kruške, divlje i pitome, lubenice i dinje... od povrća, sadim grašak, pasulj, kelj, prokelj, kupus, karfiol, papriku, krompir, cveklu, nekoliko vrsta luka... zasadili smo i lozu, ali stonu, jer želimo da deca jedu grožđe. Ovog leta je, na žalost, bila velika suša. Nisu nam dovoljni izvori vode, jer se bašte non-stop navodnjavaju, od devet uveče do 10 ujutru navodnjava se trava oko kuće, u 10 se uključuje navodnjavanje jedne bašte, pa onda druga, gore u brdu, pa voće. Iskopali smo i dva arterska bunara, ali se ispostavilo da nisu na dobrom mestu.

(Foto: ekonometar)

Pokazuje nam potočiće, jedan veštački gde voda kruži, i drugi pravi. Mali mostovi, a duž obala zasađeno cveće. Koliko joj je važna porodica i koliko obožava decu i unučiće, vidi se na svakom koraku. Napravila im je senjake sa toboganima i ljuljaškama, pravila luk i strele i druge igračke.

Ostala sam bez daha kada smo stigli do jedne lipe, nikle iz posečenog stabla. Koren je odoleo i iz njega su, tokom godina, izrasle ukrug 42 lipe! U blizini je i drugi "vidikovac".

Silazimo ka kući, sto je postavljen za ručak, iako sam mislila da ću doći samo na kafu i pićence. Zvuk zvona okačenog na zid, poziva i ostale. Lomimo pogaču koju je umesila Dragica, puši se, vruća, tek izvađena iz pećnice, tanjiri puni raznih đakonija...Posle ručka razgovaramo na teme "ekonometarske".

Uz sve ove poslove svakodnevnog života, u šta sam se uverila, Dragica šije, štrika i hekla, ali se bavi i slikanjem, mozaikom, vitražom, keramikom, dekupažom, restauracijom manastira Voljavča, pokreće i humanitarni rad...

– Štrikam i danas, kao što sam nekad štrikala za jedan butik kada su nam plate bile 30 maraka. Ja sam dobijala 100, jer sam svaki džemper posebno ukrasila i osmislila. Imala sam mašinu za štrikanje. Kasnije sam u Hilandarskoj ulici u Beogradu u radnji pozamanterije išla na kurs za "pačvork". To nije nimalo lako, sve je čista matematika. Volim da radim i "dekupaž" lepim salvete po tacnama i poslužavnicima, stolicama. Međutim, ja nisam ikonopisac, jer nisam baš dobar slikar. Više volim da slikam na svili, a tehniku sam učila kod Jelene Rađen. Slikam za sebe i poklanjam prijateljima.

Pošto mi je lekar preporučio da zbog artritisa radim što sitnije pokrete prstima, ja sam krenula da radim mozaik.

Učila sam kod profesora Slobodana Vitkovića. Imala sam već nekoliko radova, kad me je profesor pitao, šta ću sledeće da radim? Odgovorila sam "Bogorodicu". Profesor Vitković je posumnjao da ću moći, jer to mi je bio tek treći mozaik u životu. Osećala sam i znala da ću uspeti. Taj je mozaik velikog formata i nalazi se u našem domu u Beogradu.

Pitam Dragicu kako je došlo do toga da se upusti u restauraciju manastira Voljavča?

– Pisac Radoslav Lale Pavlović, naš prijatelj, snimao je neku emisiju za televiziju u manastiru Voljavča, podno Rudnika. To je ženski manastir, jako siromašan, jer se u njemu ne održavaju ni krštenja ni venčanja. Spavali smo na čaršavima, čistim, ali sa najmanje dvadeset zakrpa! Nagovorila sam prijateljice da im sašijemo novu posteljinu. Tu smo našli, u prašini, bukvalno, predivni ikonostas iz 18. veka! Uzeli smo ga i u radionici u Zemunu, kompletno restaurirali. Bilo je toliko crvotočina. Prvo smo ga zaštitili specijalnim japanskim papirom, pa smo ga u specijalnim kadama potapali u vosak. Zatim smo skidali slojeve, jer su ga monahinje farbale, čak i bronzom, dok nismo došli do pravih boja. Bio je to mukotrpan posao. Međutim, vladika Jovan nije dozvolio da se postavi u crkvi, on na to ima pravo, želi da mu ikonostas bude niskofrontalni da se vide ikone i freske. Ovaj restaurirani ikonostas je već bio na izložbi, a ja imam ideju da preuredimo jedan podrum, stavimo taj ikonostas i unesemo stolice i klupe da se tu održavaju seminari. U tim poslovima treba imati dosta novca pa sam osnovala udruženje "Zavet" koje bi se bavilo očuvanjem i obnovom kulturno-umetničke baštine.

Dosta toga smo i uradili preko tog udruženja. Uspeli smo da podstaknemo mnoge donatore.

Pitamo našu sagovornicu da li preduzetništvo i mala privreda imaju budućnost onako kako su nam obećavali u predizbornoj kampanji?

– Naš narod želi da radi. Samo će nas rad spasiti. Vraća se i taj porodični biznis. Ali, kako vratiti ljude na selo? Možeš da vratiš babu i dedu, ljude srednjih godina, ali kako vratiti mlade, njihovu decu? Nije dovoljno samo podeliti stoku, traktore, dati neki rasad... Selo će oživeti tek ako se vrate mladi i zato treba napraviti moderno selo. Svako selo mora da ima obdanište i školu, dom zdravlja i dom kulture, sportske sale, da ljudi imaju sve uslove kao i u gradu. Mladi moraju da imaju razlog zašto bi živeli na selu. Nedavno sam u Sloveniji videla njihova sela u kojima ljudi žive, a odlaze u grad da rade. Pa kad se vrate, onda opet nešto drugo rade u kući. Imaju dva radna vremena. To je ono dodatno zani-
manje koje takođe donosi zaradu. Od male privrede i malih zanatskih radnji živi i velika fabrika.

(Foto: ekonometar)

Podsećamo da Srbija ima neiskorišćene resurse za proizvodnju zdrave hrane, ali i za korišćenje solarne energije i vetra. Na kući Nikolića su solarni kolektori a Dragica kaže da će napraviti i vetrenjaču za proizvodnju struje...

– Srbija ima mogućnost da izveze zdravu hranu. Pa samo Moskva može u jednom danu da potroši našu celokupnu godišnju proizvodnju zdrave hrane. U Mađarskoj vidim silne plastenike i vetrenjače, kao i u Turskoj, a mi imamo i vetra i vode a ne koristimo. Beograd

Sve je lako kad je porodica stabilna, velika i kad ima toliko ljubavi i poštovanja u njoj. Dragica Nikolić kaže da porodica jeste osnov svega i da imaju divne dugogodišnje prijatelje sa kojima su zajedno odnegovali decu, gradili kuće, prošli kroz "nemam" i kroz "imam"...

- Zato mi i ne trebaju novokomponovani prijatelji. U Londonu sam upoznala profesora Pola Džordža, koji je postao i počasni doktor Beogradskog univerziteta. Održao je kratko predavanje i upamtila sam kad je rekao da je čovek uspešan tek kad nauči da žonglira sa – pet loptica! Jedna je "loptica" porodica, druga prijatelji, treća posao, četvrta duh i peta zdravlje. Dok su tri u vazduhu, dve moraju da su u rukama, bez toga nema dobrog, uspešnog života. To je zapravo i moj život! A moja filozofija života je da je samo rad, ljubav i poštovanje najbolji lek za sve!

Omčikusovi portreti

O tome kako su upoznali slikara Petra Omčikusa koji je uradio i Dragičin i Tomin portret, koji su bili deo njegove velike izložbe u Galeriji SANU, Dragica priča:

- S Omčikusom smo se upoznali pre pet-šest godina u Beogradu. On obožava da dođe ovde u Bajčetinu. Kad je video koliko u medijima omalovažavaju Tomu, odlučio je da baš napravi Tomin portret! A kad smo se bolje upoznali odlučio je da napravi i moj, samo ja mu nisam pozirala, uradio ga je po sećanju. Ja, inače, najviše volim realizam. Fascinira me kad na slici vidim prizore iz života, događaje i zato najviše volim holandske slikare, naročito Vermera.

Nova iskustva

Koliko Vam se promenio način života otkako ste "prva dama"?

– Sada imam samo više obaveza! Doduše, ja imam mnogo energije koju sam nasledila od mame, Ličanke, koja sada ima 82 godine. Želim da sa ovog mesta nešto uradim i za srpski narod i već sam pokrenula neke ljude da prvo osposobimo naše muzeje! To treba hitno uraditi, jer je sramota da nam ne radi Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti i toliki muzeji u Srbiji. Gotovo je nepoznato da u Srbiji imamo najveću kolekciju leptirova u Evropi koja nigde nije izložena, kao što je pretesan i Muzej Nikole Tesle. Mnogi me zovu da pomognem i učiniću sve jer je ovaj narod "potonuo". Treba ljudima vratiti volju, želju da se pokrenu i nešto urade, jer se sedenjem kod kuće ništa ne postiže.

Blago iz "botaničke bašte"

Kakvo je sve blago u Vašoj "botaničkoj bašti"?

– U bašti sam sadila bosiljak, miloduh, selen, matičnjak, dve-tri vrste žalfija, smilje, valerijanu, nanu koju sam donela iz Maroka, origano iz Grčke, lavandu, oko kuće ima hajdučke trave, majčine dušice, vranilove trave koja je odlična za disajne puteve, "zlatica" koja je odlična za izbacivanje kamena iz bubrega, i meni je pomogla, zatim čudotvorna trava "ruse"...

Čajevi s ličnim pečatom

Kažu, a sad sam se i uverila, da imate svoju prirodnu apoteku?

– Da, leti koristimo isključivo sveže lekovite trave, jer kad se osuši, biljka izgubi bar 30 posto lekovitosti. Imam "čaj za dušu", koji pravim od majčine dušice, lipe i svežeg matičnjaka. Za probleme sa srcem koristim glogov list ili list čak i koren od šumskih jagoda. U kuhinji mi na prozoru stoji flaša sa rakijom lozom u koju stavljam ginkovo lišće. To je dobro za cirkulaciju, srce ali i kao preventiva protiv kancera. Kad mi je sin imao bronhitis, pravila sam mu melem od bokvice i maslačka. Svaki moj čaj mora da ima "karakter". Uvek nešto dodam što mi padne na pamet. Ne stavljamo u čajeve šećer, vrlo retko med. Čist čaj je najzdraviji, mora da se osete svi ukusi. Često se moj čaj i – jede. Dodam mu iseckano voće, prokuvam sa lekovitim biljem, pa kad se malo ohladi, jedemo kao kompot – ispričala nam je Dragica Nikolić.

U "lov na pečurke"

Vaša je velika porodična strast i branje pečuraka?

– Da, i to je pravi doživljaj. Komšija Buca me je naučio kako da razlikujem oko 150 vrsta jestivih, od hiljadu vrsta pečuraka. Nažalost, ove godine ih nije bilo zbog suše. Odlazimo svi zajedno u šumu, Toma najmlađe unuče stavi na krkaču, i idemo u "lov na pečurke". Za sve se mogu koristiti – od čorbi, salata, jela, priloga do – torti! Recimo "judino uvo", sirova pečurka ide sa uljem, sirom, vlašcem i aromatičnim biljem – odlična je salata. Ili, "crna truba", tamnoljubičaste boje, odlična je za čorbu, umake i gulaše. Neke su jako lekovite kao "smrčkovica" koja se bere u proleće i liči na mozak. Odlična je za pamćenje... Obična bela pečurka je dobra za bubrege i spremam je na roštilju, red pečurki red slaninice‚ pa kao prilog uz meso mangulice!

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )