Svet tišine Žaka Kustoa

(Žak Iv Kusto)

Ranih sedamdesetih godina prošlog veka, jedan mršavi čikica sa vunenom kapom ušao je u naše domove svojim brodom Kalipso. Pošto su televizori tada još u većini bili crno beli, naravno nismo mogli da vidimo da je njegova kapa crvene boje.

Prvi put su se milioni domova njegovih gledalaca napunili slanom vodom, koralnim grebenima, ajklulama, fokama ili misterioznim potopljenim brodovima. Zahvaljujući njemu čovečanstvo se najzad bez straha moglo nagnuti ka tom ogromnom podvodnom ambisu koji nas okružuje. Više od 130 dokumentaraca snimljenih pod vodom i danas prenose njegovu poruku.

Gledajući bez daha poduhvate posade broda Kalipso, koju je predvodio pomenuti čikica u stvari kapetan Žak Iv Kusto, otkrivali smo mesta za koja nismo ni mogli da zamislimo da postoje, jedan novi svet, svet tišine i raznolikih oblika, svet pun mističnosti, novih, živopisnih i tajansvenih formi života.

Ekspedicije koje je organizovao Kusto i njegovi ronioci po najzabitijim uvalama Patagonije, prozirnim vodama pacifickih atola ili ledenim vodama antartika, defiitivno su me ubedile da naša planeta ima pogrešno ime. Umesto zemlje trebala bi da se zove Voda.

Bilo je to ranih 70-tih kad sam prvi put ugledao ogromnu ajkulu Tigar kako lagano kruži okeanom i naravno komandant Kusto je bio pored nje.

Ta nezaboravna scena prenesena do mene uzanom katodnom cevi crno belog televizora za moju adolescentnu maštu predstavljao je doživljaj koji je obeležio moj život…

Sa ljubomorom sam gledao svaki i makar najmanji detalj njihove opreme koja mi se činila neverovatna i nedostižna. Creva koja su držali u ustima i kroz koja su disali, boce sa vazduhom, podvodne lampe, dubinomeri, podvodni skuteri, mini podmornice bilе su dovoljnе da mi definitivno zavrte mozak i načine slepog sledbenika. Ronili smo tada gde smo i kako smo mogli, od bazena do jadrana koji je tada bio "naš" .

Zaraza se širila velikom brzinom i pošto nisam bio jedini, počeli smo da kopiramo njihov izgled.

Od crvenih vunenih kapa koje su nam babe i tetke štrikale po narudžbini, do torbi u kojima smo nosili opremu kad smo išli na treninge i koje su morale da imaju bar i najmannji znak SPIROTEHNIQ, kako bi svi znali da pripadamo toj maloj grupi zanesenjaka.

Okeanograf, pronalazač, oficir Jacques-Yves Cousteau ili Žak Iv Kusto isticao se uvek kao neko ko je video budućnost u morskim dubinama. Okeani su bili razlog njegovog života.

Od svojih prvih zarona neposredno posle Drugog svetskog rata nije bio samo pokretan svojom radoznalošću već i svešću o dolazećem zagađenju, prevelikom lovu i atomskim probama.

Žak Iv Kusto je kao prorok guru ili jednostavno primer koji treba slediti, vodio čitave generacije ka tom fascinanstnom podvodnom svetu koji ne samo da nas okružuje već i daje život ovoj planeti.

Sadašnji ronioci koji nisu imali prilike da dožive uzbuđenje gledajući podvodne filmove koje je Kusto snimio ostali su bez ikakve šanse da tako uzbuđenje ikada lično dožive. Sada je dovoljno da odu na letovanje i da jednostavno u živo vide sve lepote podvodnog sveta. Možda zato nemogu da razumeju njegovo mesto u svetu ronjenja.

Prozor koji je se usudio da otvori Komandant Kusto kroz naše televizore pretvorio se u otvorena vrata koja danas privlače milione ljudi u još uvek malo istražen podvodni svet.
Danas preko osam miliona ljudi na ovoj planeti roni potpuno sigurno i shvata njegovu poruku o zastiti podvodnog sveta koji nam je on otkrio i približio.

Kusto je ne samo obeležio put kojim treba ići već je pored svoje radoznalosti doprineo da se pod vodu ode bezbedno i da se tamo boravi dovoljno dugo kako bi se video taj predivni svet.

Pomogao je da se napravi oprema koja nam pomaže da zaronimo kada je sa inžinjerom Ganjanom stare karburatore za automobile koji su koristtili gas, za vreme Drugog svetskog rata prepravio i napravio prvi regulator za disanje pod vodom. Omogućio je da se glomazna teška stara oprema koju su nosili ronioci zameni lakom i dostupnom svima. Pomogao je da se slobodno krećemo u podvodnom svetu i steknemo saznanje o našem mestu na ovoj planeti i u okeanima.

"Prava budućih generacija"

Kusto je prvi na ovoj planeti, koncept zaštite i brige o okeanima uveo na velika vrata javnosti jer su se do njegove pojave okeani smatrali za opasna mesta u koja je bilo moguće baciti svo đubre i izliti sve otpadne materije savremene industrije a da za to nikoga nije briga.

Njegova najvažnija uloga je bilo širenje slike o podvodnom svetu kao pokretaču života ove naše planete.

Sa preko 130 dokumentarnih filmova koje je snimio pokazao je život pod morem, otvorio je jedan novi prozor i novu dimenziju koja je do tog momenta bila puna mraka i misterije.
Kusto je otišao ali njegova ostavština ostaje zauvek.

Nažalost danas postajemo svesni koliko je bio u pravu. Mnoge stvari bi bile drukčije da smo ga slušali. Ne samo da je pomogao sa svojim izumima da vidimo podvodni svet već je i ukazivao da taj predivni svet trebamo da zaštitimo i vizionarski je upozoravao na opasnosti i posledice tehnologije koja zagađuje okeane i mora, atomske probe koje uništavaju isto kao i na suvom sav živi svet čak i cela ostrva.

Upozorio je na opasnosti od preteranog komercijalnog lova ribe, klimatske promene,p ovećanje populacije i zagađenja i tenzije u živom svetu oko nas.

Bio je osnivač jedne od prvih svetskih ekoloških organizacija koja je objavljivala probleme sa kojima se suočava civilizacija. Napisao je za Ujedinjene nacije nacrt deklaracije "Prava budućih generacija" kao želju da iskaže potrebu za održivošću eko sistema i pažljivu upotrebu sredstava.

Green i ostali ekološki "pisovi" nisu ni bili u petogodišnjem planu kada je Kusto prokrstario Amazonom, protestvovao protiv francuskih nuklearnih proba u okeanu ili ukazao na zagađenost mediterana kojeg od antičkog vremena zagađuju sve naše civilizacije.

Svoju moć pokazao je na neobičan način, dao je smisao ideji da posmatranje prirode mora da nas navede na akciju za njenu zaštitu. Bilo da se radili o tome da se prevale ogromni prostori i istraži kretanje kitova koji prate kretanja njihove hrane ili da se radi o zaštiti mladunaca foke od brutalnog lova, njegova filozofija je bila da pokaže svetu da čovek štiti samo ono što voli a da bi nešto zavoleo mora se sa tim upoznati.

Komandant Kusto nije bio samo majstor snimatelj i pripovedač bio je vizionar koji je prvi poslao planetarni S.O.S. za zaštitu prirode.

Filozofiju koju je praktično širio danas možda razumemo u pravom snmislu na osnovu posledica toga što ga nismo poslušali.

Za petnaestak godina koliko ga nema okeani su doživeli sve ono čega se on plašio. Nafta je prekrila divne pejzaže aljaske, nekoliko atola je nestalo usled atomskih proba, nuklearne elektrane eksplodiraju na obali mora, živi svet u okeanima nestaje čitave vrste mekušaca, riba i sisara koji žive u vodi nestaju.

Neke od njegovih izreka ostaće da zauvek zvuče kao opomena ili kao inspiracija onima koji ih razumeju:

"Čovečanstvo je napravilo u dvadesetom veku više štete prirodi nego u svim prošlim vekovima"

"Nemoguće misije su jedine koje imaju uspeha"

"Voda i vazduh dva elementa od kojih zavisi život, pretvorili su se u đubrište"

"Nisam ekologista zbog životinja već zbog ljudi"

Žak Kusto je bio neponovljiv. Svi koji su bili sa njim bili su samo pomoćnici u njegovoj borbi za okeane.

Specijalni materjal od kojeg je bio napravljen jačao je u toj borbi za planetu ali sa druge strane gubio je snagu zbog tragedija koje je doživljavao dok je bio živ a nažalost i posle svoje smrtri.

Smrt njegovog najbližeg saradnika, naslednika u toj surovoj borbi za planetu, njegovog mlađeg sina Filipa Kustoa na jednoj od ekspedicija u Portugalu obeležila je početak kraja imena Kusto, koje je do tada bilo jedino istaknuto u zaštiti prirode ove naše planete.

Sada skoro sto godina od rođenja Komandanta Kustoa njegovi naslednici i njihovi naslednici vode žestok rat ne kako bi zaštitili prirodu već kako bi što bolje unovčili svoje prezime.

Posle smrti Filipa Žak Kusto imenovao je starijeg sina Žam Mišela da rukovodi ekspedicijama broda Kalipso.

Ali arhitekta po zanimanju bez ljubavi prema okeanima i prirodi, Žan Mišel je izgubio koncept i prešao u drugu njemu bližu vrstu posla promovišući svoj eko resort na Fidžiju.

Razjareni i razočarani otac je tužio starijeg sina tražeći da mu se zabrani upotreba imena Kusto u njegovim mini eko poduhvatima. Godinu dana pre smrti 1996, Kusto je dobio presudu u svoju korist.

Kada je umro Žak Kusto, 1997. godine, počela je ogorčena bitka za nasledstvo. Nažalost ne ono humano, naučno i vizionarsko već ono materjalno i novčano.

U taj tragični teatar koji je obeležio njegov kraj života uključili su se sin Žan Mišel, dvoje dece nastradalog Filipa Kustoa i druga supruga Francine Triplet koja mu je bila dugogodišnja ljubavnica i sa kojom ima dvoje dece. Borba za novac naslednika upravo je potrošila svu ostavštinu koja je ostala iza Kustoa. Brodovi Kalipso i Alcon prestali su da plove na osbnovu sudske zabrane a filmovi se više ne prikazuju, knjige i enciklopedije se ne štampaju zbog nerešenih autorskih prava.

Na kraju njegova druga supruga je posle desetogodišnjih procesa dobila pravo da koristi ime Kusto i koja tvrdi da će najzad ispuniti njegovu želju i vratiti svetu ime Kusto u pravom svetlu.

Tako je završen tužni rat nad zaostavštinom mršavog čikice sa vunenom kapom, čiji su imidž i kolosalno delo oskrnavili naslednici, a čija je jedina želja bila da na poklon čovečanstvu otkrije dno okeana ove planete.

Danas posle skoro 40 godina koje sam proveo pod vodom i pošto sam zahvaljujući njemu bezbroj puta imao priliku da uživo osetim čarobno uzbuđenje otkrivanja nečeg novog, često postavljam sebi isto pitanje koje je Žak Kusto postavio sam sebi na kraju svoje ronilačke karijere "Kada roniš i odjednom se susretneš sa ajkulom šta ćeš da uradiš ",i dajem sebi isti odgovor kao i on"Pa iskreno nemam odgovor na to pitanje…."

Možda je to jedno od reretkih pitanja na koje nikada nije našao odgovor ovaj podvodni istraživač kad je pričao o svetu tišine.

Mi ronioci uvek ćemo ga se sećati kao idola koji je sa svojom crvenom kapicom pomalo smešnog izgleda i sa strašnim francuskim akcentom umeo da kaže "Svaki put kada zaronimo naučimo nešto novo".

Autor: Slobodan Mihajlović