Uspon na Borački krš i rekreacija i uživanje u lepoti ovog kraja

Za kraj radne nedelje, preporučujemo vam da nekad posetite Borač, mesto smešteno između varošice Knić i Gornjeg Milanovca. Iznad sela, u predelu Gornje Gruže, na jugoistočnim obroncima planine Rudnik, nadvija se veoma redak stenoviti fenomen - Borački krš.

Uzvišenje od 515 metara nadmorske visine sa oštrim stenama i "zubatim" liticama vulkanskog je porekla i deo je Rudničkog masiva.

U šumadijsko selo Borač dolazi se magistralom od 29 kilometara udaljenog Kragujevca ili 38 kilometara od Kraljeva.

Iz daljine, ali i iz samog Borča, masiv ima izgled orgomne kreste čija dominantna pojava usred pitome Šumadije odaje utisak čvrste i otporne gromade.

Masiv iznad sela Borač je rezultat veoma aktivnih tercijarnih vulkanskih aktivnosti u Srbiji, koje su mirne pet miliona godina, u vulkanološkom smislu.

Planinarska staza do vrha krša odlično je obeležena i kreće od parkirališta kod crkve Svetog arhangela Gavrila.

Prve stotine metara pešačenja su sa blagim nagibom, a onda kroz gustu šumu uspon postaje ozbiljniji. Na vrh Boračkog krša uputila se mlada porodica Marković iz sela Obrva kod Kraljeva. Nikola, Jelena i dvogodišnja kćerkica Lena, koja priča samo ako joj kažete – Neno. Ona je sve vreme penjanja na krš u naručju oca Nikole. Jelena je rodom iz, kao "tepsija" ravnog Banata, pa malo zaostaje.

Tu je i prvo, dobro uređeno, odmorište za planinare-amatere.

Duž uspona srećemo Beograđane, Kragujevčane, Aranđelovčane, Milanovčane, Kraljevčane, Čačane … Jedan sredovečni čovek, s francuskim naglaskom, pozdravlja nas sa – dobar dan, uzvraćamo mu istim rečima. Dok se penjemo, a vreo je dan, sve vreme smo na šumskoj stazi, u debelom hladu. Srećemo i one koji silaze i svi su sa osmehom na licu.

Pogled sa vrhova Boračkog krša je spektakularan. Kao na dlanu vidi se istočna i jugoistočna Šumadija, sa jezerom Gruža u centralnom kadru.

Stene oštre, prizor sličan Đavoljoj varoši. Na najvišem vrhu ponosno se na prolećnom povetarcu vijori zastava Republike Srbije. Penjači iz cele zemlje dive se pogledu, prave selfije, a neki grickaju orahe i urme. Voda i prorodni napici su "must have" na bilo kom planinarenju. Imaju je svi.

- Uspon nije bio težak. Lenu sam nosio sve vreme. Ona je obično pričljiva, ali je sve vreme uspona gledala unaokolo. Spavaće večeras kao jagnje. Odmarali smo na tri mesta. Pogled sa vrha Boračkog krša je vredan svih napora, svake kapi znoja - rekao je Nikola Marković.

Nikolina supruga Jelena bori se za dah nakon uspona.

- Uživam u pogledu ali mnogo sam se umorila. Mnogo je naporno za nekog ko je došao iz Vojvodine, tačnije Banata. Kćerkici Leni se sve sviđa. Dobro je raspoložena. Uživa - kazala nam je Jelena.

Posle pola sata na vrhu Boračkog krša usledio je silazak. Mimoilazimo se sa grupicama mladih koji su krenuli uzbrdo baš u vreme kada sunce najviže "prži". Njima je sve lako u grupi. I oni se uredno javljaju i pozdravljaju nas.

Ko ne žuri, za 50 minuta savlada 200 metara visinske razlike od parkinga do vrha. Na polaznoj tački praznimo kese sa smećem koje nije ostalo u prirodi već u postavljenim kantama.

Usledio je obilazak crkve u Borču. Porta je uz same litice osvojenog Boračkog krša, pa je i crkveni kompleks pod velikim nagibom. Pored parohijskog doma je česma sa vodom koja se "cedi" niz zubate stene krša i osvežava žedne hodočasnike, turiste i planinare. Nakon pedesetak stepenica, ulaz u hram Svetog arhagela Gavrila iz 14 veka. Drveni zvonik, deca, roditelji, slikanje. Crkva koja se nalazi u podnožju Boračkog krša pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve.

Borački krš je spomenik prirode prve kategorije i pod zaštitom je države. Posetioci sela Borač to znaju i zato za sobom ne ostavljaju otpatke i ne pale vatru za roštilj. Za primer ostalima.