U blato i vodu ja skočio bih - Današnji menadžeri spas od stresa nalaze na OCR trkama sa preprekama (FOTO)

Obavezno treba imati neki izduvni ventil, šta god to bilo, a za svakog je nešto drugo, savetovala je nedavno u razgovoru za eKapiju psiholog Magdalena Živadinović, povodom teme o sagorevanju na poslu, po kojem je Srbija, kako su pokazala neka istraživanja, u vrhu evropskih zemalja.

Pregršt obaveza i zadataka, kratki rokovi i konstantan stres, a pre svega velika odgovornost koju nose, razlog su zbog kojeg se danas mnogi poslovni ljudi, a kako će pokazati naš tekst, i mnogi menadžeri sve više okreću različitim načinima opuštanja. Trčanje, fitnes, teretana, hajking, planinarenje ili, na primer, različite vrste plesova, samo su neki od načina na koji se ljudi danas opuštaju i oslobađaju od stresa.

Na primer, naš čuveni violinista, a danas i umetnički direktor Gradske koncertne dvorane u Novom Sadu, Stefan Milenković, nedavno je u razgovoru za kulturni dnevnik RTS-a priznao da je spas od stresa našao u skakanju padobranom. Ovom hobiju verovatno mnogi ne bi tako lako pribegli, ili im možda nije pristupačan, ali se zato jednom drugom, koji je skoro kao modni krik u Srbiji, danas poslovni ljudi sve češće okreću. I to baš menadžeri, ljudi na funkcijama, koji se nikada pre toga nisu bavili sportom.

Iako samo naizgled liče na čuvene "Survivor" poligone, ove trke su dosta izazovnije. Dužina trke od 7 pa do 20 i više km, preko brda, planina i stena, kroz vodu, blato, cevi, puzanjem, penjanjem, skakanjem, veranjem uz kanap, podizanjem kamionskih guma i različitim drugim, prirodnim i profesionalnim vojnim preprekama. Reč je o OCR (Obstacle course racing), odnosno trkama sa preprekama.

Tribalion, Invictus, Wild West i dr., samo su neke od onih u Srbiji, koje već nekoliko godina privlače na hiljade učesnika iz zemlje i regiona na terene Cera, Fruške gore, Tare, Ovčarsko-kablarske klisure, Kopaonika, na obalu Dunava, Petrovaradinsku tvrđavu itd.

A od svih tih učesnika, rekreativci čine čak 40%, kaže statistika koju nam je sa svojih trka obezbedio Invictus challenge, jedno od udruženja koja se u Srbiji bave organizovanjem OCR trka.

- Iako je veći deo takmičara sportski orijentisan, primetili smo ovaj značajan broj rekreativnih takmičara. Takođe, od ukupnog broja takmičara, oni koji su neke srednje dobi, starosti između 35 i 50 godina, čine takođe oko 40%.

Onih koji su već u šestoj deceniji ima čak 15%, a naši nastariji takmičari su zagazili i u sedmu deceniju i oni imaju u proseku 65 godina. To pokazuje da naše trke omogućavaju takmičenje i uživanje u sportskim aktivnostima bez obzira na godine – kaže za eKapiju Marija Marić, PR menadžer ovog udruženja.

Inače, u ovom udruženju kažu da njihova zajednica okuplja oko 5.000 ljudi.

Jedan od onih koji se OCR trkama pridružio nakon što je "prebacio" četrdesetu, a kojem je igranje basketa vikendom dotad bio maksimum sportskog dometa, jeste David Maksimović, menadžer linije u kompaniji koja se bavi održavanjem komercijalnih avionskih motora. Poričući da kod njega u ovakvim trkama i izazovima ima dokazivanja drugima, potrebe da se bude najbolji ili neki "survivor", on tvrdi da je najveća korist kod njega to što se on posle ovih trka oseća mnogo bolje, zdravije i spremnije za izazove koje mu donosi svakodnevica.

- Za OCR trke sam čuo pre neku godinu od supruginog brata. On je, inače, ceo život okrenut sportu, ali o ovim trkama je toliko oduševljeno pričao, sigurno godinu i jače, a posle svake istrčane trke je pokazivao nove i nove uzbudljive snimke da jednostavno nije bilo šanse da i ja ne probam. Pomislio sam - posao mi je statičan, prešao sam četrdesetu, pa možda to i nije loš način da malo poradim na svojoj kondiciji, da pomeram svoje granice. I onda su trke krenule jedna za drugom, izazovnija za izazovnijom. Jednom sam probao da istrčim i jednu od težih trka, 19 km na Fruškoj gori - uzbrdo, nizbrdo, kroz jezero, blato, sa raznim profesionalnim vojnim preprekama. I - uspeo sam. Istrčao sam je, ali pošto sam video da mi takva vrsta opterećenja ne prija, vratio sam se na ove kraće. Ali opet, činjenica da mogu da se ravnopravno utrkujem sa mnogo mlađim takmičarima, profesionalnim sportistima, trenerima, daje mi snage da se pripremam još bolje i jače - priznaje David, dodajući da to kod njega znači minimum dva-tri treninga trčanja nedeljno.

On kaže da je do sada, za proteklih godinu dana istrčao čak osam OCR trka i, kako kaže, istrčao ih je uspešno.

A nije da se povrede ne dešavaju. Na jednoj od OCR trka, kojoj je i novinar eKapije prisustvovao kao posmatrač, dešavalo se da su učesnika trke članovi njegovog tima kroz cilj pronosili na ramenima, ili da su prolazili skakućući na jednoj nozi.

Prelomi, uganuća i druge vrste povrede nisu retka, a ni stvar sa kojom se igra. Pogotovo kad ih posle ovakvih aktivnosti čeka ozbiljan posao u firmi ili ozbiljne odgovornosti.

Kako kaže Marija Marić iz Inviktusa, povrede mišića, uganuća zglobova, upala tetiva ili trkačko koleno, neke su od uobičajenih povreda koje se dešavaju i koje su posledica prekomernog preopterećenja ili nedostatka pravilne pripreme za ovu aktivnost.

- Priprema za trke je ključna kako bi se smanjio rizik od povreda, posebno za one koji možda nisu fizički spremni. Zato preporučujemo postepeno povećavanje intenziteta i dužine treninga kako bi se telo postepeno adaptiralo na opterećenje. Takođe je važno da se uključe raznovrsne vežbe koje jačaju mišiće, poboljšavaju fleksibilnost i povećavaju izdržljivost. I te kako je važno da takmičari obrate pažnju na signale koje njihovo telo šalje, da pravilno zagreju mišiće pre trke, da nose odgovarajuću opremu i obuću i da se pravilno odmore i oporave nakon napora – dodaje naša sagovornica.

- Ali, uvek sam voleo adrenalinske sportove – skijanje na vodi i snegu, friklajmbing, bordovanje i slične vrste izazova u prirodi. I verovatno sam zato lako i pristao na ove trke kada je nekom prilikom supruga jednog od ortaka, koji je već učestvovao na OCR-u, nama trojici samo poslala link za prijavu i rekla: "A da vas ja prijavim kao tim za sledeću trku?" Jedan od nas trojice je u tom trenutku već imao debelo iskustvo u OCR-u, bivši je vaterpolista i biciklista sa velikom kilometražom, ali drugi ortak i ja smo za ovakve trke bili baš amateri, i uz to još nesportisti. Ovaj drugi je krenuo ozbiljno da se sprema za trku, ali ja, i pored obećanja, jednostavno nisam nalazio vremena – priznaje naš sagovornik.

- I tako, bez neke pripreme, što svakako nije pohvalno, ja sam ovu prvu trku od 10 km u Ovčarsko-kablarskoj klisuri uspešno istrčao. I to smo nas trojica bili dvesta i neki od ukupno 400 takmičara, što je za mene, bez ikakvog treniranja, zaista bio zavidan rezultat – priznaje Uglješa.

To mu je, kaže, dalo vetar u leđa da sa tim nastavi da se bavi, ali i da počne da trenira, što sada redovnije radi. Međutim, ono što je njemu u svim ovim trkama bilo najdraže jeste druženje na trci i posle nje, u prirodi, kao i jačanje timskog duha u različitim izazovima i preprekama na koje su njih trojica nailazili.

- Prepreke uopšte nisu bile naivne, a u mnogim trenucima, recimo, bio nam je teži i rizičniji silazak niz klisuru nego penjanje. Nije bilo prijatno ni kad smo se u jednom trenutku našli u nekom mulju kroz koji je trebalo da se provlačimo pridržavajući se za neki kanap, ali osećaj kada jedan drugog vučemo da nastavimo dalje i kada na kraju sve to zajedno prođemo i uspešno završimo trku, ne može da se opiše. U tom trenutku sam shvatio da me ovo i te kako jača, i mentalno i fizički, i da ću definitivno nastaviti time da se bavim – priznaje on.

Probao je naš sagovornik i da pomera svoje granice, učestvujući na trci koja je duža i zahtevnija, ali iako ju je uspešno završio, shvatio je da to nije za njega.

- Možda su takve trke više za neke mlađe generacije ili nekoga više okrenutog sportu. Ja sam ipak IT-jevac, navodi Uglješa kroz smeh.

Njemu, kako priznaje, ove trke služe za oslobađanje od stresa, tako da se drži ovih manje zahtevnih, ako se i one uopšte mogu tako nazvati.

- Takođe, smatram da su OCR trke dobre i za jačanje timskog duha u okviru firme, pa ako uspem da ubedim još neke kolege da se priključe, organizovaćemo i neki OCR tim bilding.

Tako nešto je već činila i kompanija našeg prvog sagovornika, Davida Maksimovića.

- Trčati sa kolegama i prolaziti kroz razne fizičke prepreke i u bukvalnom smislu reči pomoći da se one prevaziđu to je poseban osećaj – dodaje Maksimović.

Osim toga što ove trke, očito, jačaju timski duh, doprinose boljem zdravlju i oslobađanju od stresa, u Inviktusu navode da one pomažu i u jačanju motivacije za postizanje ciljeva.

Upravo taj benefit je najviše osetila i jedna od žena takmičarki, menadžerka u kasnim četrdesetim, Dragana Šaraba. Ona je prvu trku trčala sa svojih 43, a sada, tri godine kasnije, iza sebe ima već osam uspešno istrčanih trka. A za njen ulazak u ovaj svet otprilike da se može reći da je "kriva" korona.

- U ono vreme kad smo svi bili u nekim karantinima i kad nije bilo vežbanja po teretanama, ja sam krenula da vežbam prateći neke onlajn-treninge u Inviktusu. I onda sam čula nekom prilikom da organizuju prvu trku na Fruškoj gori. Oni su me zvali da se prijavim, ali ja se tad nisam osećala spremnom, posle samo mesec dana treniranja. Ali sam ipak otišla da ih gledam. I ta atmosfera na trci me toliko ponela da sam odmah znala da ću na sledećoj učestvovati – kaže za eKapiju ova menadžerka u firmi koja se bavi kancelarijskim materijalom.

Njoj, kako kaže, rezultat nikad nije bio bitan jer se ona na ovim trkama ne takmiči sa drugima, već sa samom sobom, a uverena je da svako može da istrči te trke. Ako neka prepreka i ne može da se pređe, u zamenu za nju mogu da se urade neki sklekovi, neki burpiji...

- Meni su ove trke, pre svega, opuštanje od stresa, ali i jačanje samopouzdanja. Te silne prepreke na koje nailazim na trkama jačaju me i za poziciju i za prepreke koje na poslu moram da savladam. One me toliko osnažuju i daju mi samopouzdanje da mi onda nijedna prepreka na poslu ne deluje nesavladiva i nijedan cilj nedostižan. Tu se, takođe, pobeđuju i razni strahovi. Recimo, brojni ljudi imaju strah od visine, a neke prepreke na trkama su visoke i 3,4 metra. Tako ove trke daju priliku da ljudi, zapravo, pobede sebe. Na jednoj od trka mislila sam da nema šanse da prođem prepreku zvanu "kosi zid", ali kad sam i to prošla, rekla sam sebi: "E sad ćeš sve moći". Više mi ništa posle toga nije izgledalo nesavladivo – kaže naša sagovornica.

Njoj je, kaže ona, jako važna i fizička snaga koju stiče na treninzima kojima se priprema za ove trke.

- Ti treninzi mi jačaju i duh i telo i apsolutno mi daju snagu da obavim sve što je neophodno u jednom danu, i na poslu i kod kuće, za sve što jedna žena obavlja u toku dana. A drugo, to vreme treninga je, nekako, moje vreme, moj izduvni ventil koji me apsolutno regeneriše – kaže Dragana.

Ona dodaje da na ovim trkama i upoznaje nove ljude, ali više kao poznanike kojima se obraduje na svakoj sledećoj trci. To nekako, kako kaže, postaje jedna zajednica ljudi sa zdravim navikama.

Na jednoj od trka, recimo ovoj na Fruškoj gori, okupilo se više od 1.300 takmičara, iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Mađarske, Slovenije i Rumunije. Po onoj statistici sa početka priče, njih 60% je ovde došlo da postigne rezultat, a onih ostalih 40, očito, da pobedi sebe. A to je, priznaćete, često najteže. Pa ako vam je potrebna jedna takva bitka, evo već za desetak dana se dešava prva OCR trka na Petrovaradinskoj tvrđavi, kojom se, inače, otvara OCR sezona za ovu godinu. A na ovoj trci dužine osam kilometara, od čega su dva kroz tajanstveno podzemlje Petrovaradinske tvrđave, biće nekoliko kategorija, pa čak i jedna rekreativna na kojoj prepreke neće biti obavezne.

Pa, šta čekamo?