Supom na Mona Lizu, čorbom na Van Goga - Da li je vreme za drugačiji vid protesta?

(Foto: Shutterstock/THINK A)

Biće da, ipak, njihova taktika ne nailazi na željene reakcije. U najboljem slučaju, javnost koju žele da probude ostaje uspavana. Ako i uspeju da izazovu jače reakcije, poput besa, meta nisu naftne kompanije, već sami aktivisti. "Besmisleno, suludo, glupo" – neke su od ocena uz obilje uvreda na račun aktivista.

Pa šta onda da rade? Kako da izazovu pažnju javnosti i medija koji neretko traže senzacionalizam i izveštavaju samo o skandalima poput bacanja hrane na umetnička dela, zanemarujući druge, pitomije akcije istih organizacija? Promenom taktike, savetuju oni koji znaju da šokantno brzo postaje uobičajeno, ukoliko se previše ponavlja.

Koliko se sećate od 38 protesta?

Kada je krajem januara par klimatskih aktivista bacio supu na Mona Lizu u Luvru, objasnio je svoj postupak brigom za poljoprivredu.

- Šta je važnije, umetnost ili pravo da imamo zdravu i održivu hranu? – upitali su protestanti uz povike da je poljoprivreda bolesna, dok su ih stražari odvodili.

Napad na najpoznatiju sliku na svetu nije uspeo jer je bila zaštićena neprobojnim staklom.

Čini se da se niko nije preterano potresao. Kao ni toliko puta ranije.

Aktivisti su u julu 2022. lepkom zalepili svoje šake za ram kopije slike Leonarda da Vinčija "Tajna večera" u Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu želeći da ukažu na štetnost nafte. Kažnjeni su sa po 486 funti na ime štete koju su izazvali izvršenjem krivičnog dela. Aktivisti iste organizacije Just stop oil prosuli su u oktobru 2022. paradajz-čorbu na Van Gogovu sliku "Suncokreti" u Londonskoj nacionalnoj galeriji. Nemački protestanti upotrebili su drugo oružje - izgnječenim krompirima pogodili su sliku Kloda Monea u Muzeju Barberini u Potsdamu.

I? Ništa.

- Koliko se sećate od 38 ekoloških protesta održanih u muzejima 2022. godine? Koliko od nedavnih protesta je izazvalo širok bes? Da li je ijedan od njih doveo do konkretnih promena? Cilj protestanata je ozbiljan, pretnja je veoma stvarna, poruka je važna i hitna. Ali da li ona dopire do javnosti? – upitao je Đovani Aloi, predavač na Školi umetnosti Instituta u Čikagu.

Protestanti upali u zamku traženja pažnje

On ukazuje na opasnost ponavljanja. Reč je, kako kaže, o kompleksnom fenomenu koji može produbiti ili isprazniti iskustva u zavisnosti od toga kako se koristi. Ponavljano neprestano, bilo šta što je šokantno, brzo postaje uobičajeno, upozorava Aloi.

Kako kaže, aktivističke grupe koje stoje iza protesta redovno se bave zaista značajnim poduhvatima, od kojih su mnogi zanemareni od strane medija zbog nedostatka senzacionalizma.

- Protest za protestom, svest o ovoj medijskoj pristrasnosti dovela je antikapitalističke demonstrante u zamku traženja pažnje – napominje.

Studija Apolo akademskih Istraživanja iz 2023. godine pokazala je da destruktivne taktike svakako mogu pomoći nekim ciljevima, ali često ne uspevaju da izazovu promene kada postoje problemi sa visokom svešću, ali niskom podrškom.

I zaista, dovoljno je samo pogledati beskonačni niz osuđujućih komentara na društvenim mrežama kako bi se videlo kako su ovi protesti negativno uticali na javno mnjenje.

Studija koju je objavio klimatolog Majkla E. Mena 2022. godine pokazala je da je, kao rezultat protesta, većina ljudi osećala manje sklonosti da se pridruži ekološkim naporima nego pre.

- Protesti u muzejima brzo su pretvorili ekološke aktiviste u san svake naftne kompanije. Zar nije moguće da aktivisti koji tako očajnički žele da ih čujemo ne slušaju nas? – upitao je Aloi.

Da li i kako može drugačije?

Zagovornici metoda bacanja hrane na umetnička dela često pominju sifražetkinju Meri Ričardson i njen rez na Velaskezovoj "Veneri pred ogledalom" iz 1914. godine kao dokaz da slične taktike funkcionišu.

Iako je ovaj istorijski događaj svakako privukao pažnju štampe, istoričari umetnosti su ukazali da je akcija Meri Ričardson negativno uticala na javno mnjenje i da su napadi na muzeje koji su usledili, otuđili više ljudi nego što su ih privukli na tu stranu. Koliko su efikasni bili u napredovanju borbe za pravo glasa žena ili su je zapravo ometali, teško je odrediti.

Ali ono što je sigurno odigralo ključnu ulogu u uspehu sifražetkinja bila je njihova usklađena akcija, jasno fokusirana na određeni i opipljiv cilj, ukazuje Aloi.

- Nakon godina gledanja istog trika izvedenog iznova i iznova, poslednji napad supom od bundeve na Monu Lizu delovao je besmisleno, ako ne i jadno. Vreme je da se upotrebe zaista efikasne taktike; grupe aktivista sada moraju pronaći nove načine za izazivanje medijske pažnje umesto da dozvole medijima da ih uguraju u ćošak – napominje Aloi.

Alternativni uspešni modeli su im direktno ispred nosa, primećuje, podsećajući da su protestanti protiv naftnih kompanija okončali 2016. godine 26-godišnje finansiranje Tate galerije od strane BP-a organizovanjem širokog spektra izuzetno maštovitih i kreativnih performansa, događaja i sedenja u muzejima Tate Modern i Tate Britain.

Navodi još jedan dobar primer - kampanju Nana Goldina protiv velike farmaceutske Sakler porodice sa kojom su mnoge institucije prekinule vezu i uklonile njihovo ime sa zidova galerija.

Prema rečima Đovanija Aloje, ovi protesti su bili uspešni jer su bili fokusirani i specifični, ciljevi su jasno bili usklađeni sa ciljanim institucijama i etičkim problemima s kojima se suočavaju.

- Ovi protesti obrazuju bez optužbi ili konfrontacije posetilaca muzeja. Pritisak se primenjuje tamo gde boli i svi slušaju. Ekološki aktivisti su uglavnom koristili muzeje kao govornice, a umetnička dela kao megafone. Nije slučajno što komentari na društvenim mrežama redovno pozivaju aktiviste da prestanu sa protestima u muzejima i umesto toga ciljaju sedišta naftnih kompanija. Možda je krajnje vreme da protestanti počnu da slušaju posetioce muzeja umesto što ponavljaju istu neplodnu taktiku?

M. D.