Da li je Dunav ključ za rešenje žitne krize?

Od kada je Rusija ponovo blokirala izvoz preko luka na Crnom moru, Ukrajina sve glasnije traži uklanjanje birokratskih prepreka i saradnju sa ostalim zemljama na Dunavu kako bi alternativno tom rekom izvozila žitarice u Evropsku uniju.

Još od maja ove godine već je bilo sličnih, prilično bezuspešnih pokušaja da se na ovaj način dopremi ukrajinska roba zarobljena u silosima. Dunav je, nakon Volge, druga po veličini reka u Evropi dugačka 2.860 kilometara. Žitarice bi, prema novoj zamisli, putovale uzvodno od Ukrajine, preko Moldavije, Rumunije, Bugarske, Srbije, Hrvatske, Mađarske, Slovačke i Austrije do Nemačke, prenela je agencija Hina.

Prema podacima Ujedinjenih nacija, Ukrajina je 2019. godine izvozila 16% svetskih zaliha kukuruza i 42% suncokretovog ulja, a pad isporuka podigao je cene hrane.

– Naše stajalište je da je Dunav istinski vodeni put koji život znači. Kada je Rusija blokirala morske luke, dunavske su postale bitne za izvoz. Dunav je sada garancija sigurnosti izvoza hrane – smatraju ukrajinski zvaničnici. Svesni su da na ovoj reci postoje "uska grla" i poteškoće oko carina i da se ta pitanja definitivno moraju rešiti bilateralnim dogovorima.

Koliko je ovaj alternativni pravac zaista moguć i šta bi, ukoliko ovo zaživi značilo za Srbiju za koju je Dunav takođe nezamenljiva trasa za transport žitarica do Konstance?

Poznavaoci tržišta smatraju da bi ovo moglo biti samo delimično rešenje koje sa ekonomskog aspekta nije najisplativije.

– Znamo da postoje problemi s plitkim gazom, posebno u Bugarskoj. Bilo je u planu da se korito očisti od nanosa peska ali to još nije urađeno do kraja – kaže za Politiku Zdravko Šajatović, direktor Žitounije. Kad Dunav opadne, dodaje, onda se barže tovare 50 do 70% ukupnih kapaciteta (oko hiljadu tona) što usporava transport i povećava troškove.

– Mislim da se to pokušava u nekakvoj iznudici, ali ne verujem da je moguće ni 20% zameniti morski transport. Izvodljivo je i verovatno će to i raditi ali uz povećane troškove i skromne kapacitete – navodi Šajatović.

Vladislav Maraš, profesor Saobraćajnog fakulteta na odseku za vodni saobraćaj i transport, napominje da su kada je počeo rat u Ukrajini svi brodari povukli svoje pomorske brodove iz predostrožnosti. Ali kada se jedni lanci snabdevanja uspore ili prekinu, drugi se ubrzaju. Tako je i ovde bilo.

– Prvo je krenuo železnički transport, pa je bilo problema sa širinom koloseka i onda je započet rečni. Nesporno je da ništa ne može da se poredi sa pomorskim, jer nema konkurenciju. Međutim, rečni transport preko Konstance je počeo i neki terminali u jednom momentu imali su iskorišćenost i 100% – objašnjava Maraš.

Više od dva miliona tona žitarica otišlo je u tu luku i ove količine se stalno povećavaju. Evropska unija uvela je u međuvremenu i takozvane logističke pravce s ciljem da se pomogne Ukrajini da izveze žito. Uključeni su različiti eksperti koji pomažu u tom procesu. Tako da teret ide rekom, na stotine brodova je u jednom trenutku krenulo u tom pravcu jer je bilo potrebe. Među njima je, kaže Maraš, bilo i naših brodova koji su učestvovali u prevozu između ukrajinskih luka i Konstance.

– Taj pravac donjim Dunavom je moguć i nije nepovoljan. Sigurno je da kada ne možete morem, ovo vam je najisplativije. Pogotovo ako izvozite van Evrope. Recimo, od nemačkih ili poljskih luka do Sueca imate 4.000 nautičkih milja, a od Konstance 1.900 – navodi profesor Maraš. Naglašava da svaki lanac snabdevanje zahteva istraživanje. Nema jedinstvenog odgovora. Zavisi od vrste tereta, do koje destinacije se prevozi, raspoloživih uslova na plovnom putu, stanja na svetskom tržištu pomorskog transporta, prenosi Politika.