U modernoj ahitekturi sve je dozvoljeno - Multifunkcionalni prostori kao osnov razvoja gradova

Posmatrajući aktuelnu građevinsku praksu možemo reći da se nastavlja trend pluralizma pristupa projektovanju i građenju koji je započet krajem dvadesetog veka, a koji se prvenstveno odlikuje napuštanjem ideje dominantnih filozofskih paradigmi iskazanih kroz preovlađujuće stilove. To, kako za eKapiju objašnjava Dušan Ignjatović, arhitekta i član Udruženja arhitekata Srbije i Društva arhitekata Beograda, praktično znači da raznovrsnost pristupa u sadejstvu sa kulturološkim i ekonomskim uticajima za rezultat ima odsustvo dominantnog trenda na način kako se to moglo karakterisati u istorijskim periodima obeleženim raznim "izmima", te je danas, takoreći "sve dozvoljeno".

- Jedini zajednički imenilac se, po pravilu, može okarakterisati kao ekonomski, što za rezultat često ima zapostavljanje društvenih odnosno socijalnih tema u arhitekturi i neumitno vodi do njene kulturološke banalizacije. Sa druge strane javljaju se pokušaji da se pojedinim objektima, da tako kažemo, promeni ukupna slika dominantnog toka procesa građenja kroz insistiranje na njihovoj "ikoničnosti" što više predstavlja potrebu za marketingom nego što odražava pravo stanje na arhitektonskoj sceni – kaže Ignjatović.

Aktuelna praksa u Beogradu prema njegovim rečima ne odstupa značajnije od preovlađujućih trendova, barem ne u odnosu na neposredno okruženje.

- Ukoliko posmatramo kulturno-ekonomski prostor Srbije možemo uočiti da je dominantan investicioni ciklus diktiran privatnim interesima uz odsustvo značajnijih javnih projekata, te ne čudi što su aktuelni projekti uglavnom usmereni na oblast stanogradnje i u manjoj meri poslovanje. U ovoj sferi su autori suočeni da svoje koncepte usaglašavaju sa relativno ograničenim programskim i ekonomskim resursima tražeći sve vreme balans između "opravdanosti izraza" i, uvek prisutne, želje sa profitom – smatra.

Dodaje da su promena načina investiranja i diktat tržišta doveli do redukcije procesa eksperimenta i istraživanja, a sve kraći rokovi i do neizbežne simplifikacije u celokupnom procesu projektovanja.

- I pored ovakvog dominantnog pristupa javljaju se realizacije koje "pomeraju granice" bilo po svom konceptu ili materijalizaciji ukazujući na "živost" struke - ističe naš sagovornik.

Energetska efikasnost je, kako navodi Ignjatović kao princip uvedena, tj. ponovo uvedena 2011. godine, jer smo na ovim prostorima još osamdesetih godina prošlog veka imali veoma dobre propise iz oblasti građevinske fizike.

- Kriza i ratovi devedesetih godina su doveli do stagnacije razvoja i što je još negativnije, neprimenjivanja postojećih zakonskih i podzakonskih akata rezultirajući u substandardnim realizacijama, naročito u privatnom investicionom segmentu. Ako ovoj pojavi pridodamo i veliki broj tzv. "nelegalnih" objekata nije čudo da su pitanja iz segmenta energetske efikasnosti dospela, u kontekstu povećanja cene energenata i neophodnosti primene savremenih propisa, u fokus interesovanja kako struke tako i javnosti – kaže Ignjazović.

U procesu približavanja EU Srbija je preuzela veći broj direktiva i u skladu sa njima pristupila izmeni i osavremenjavanju svojih zakonskih i podzakonskih akata. U ovom ciklusu su formirani odgovarajući pravilnici koji regulišu oblast energetske efikasnosti kako u procesu projektovanja tako i verifikacije performansi kroz izdavanje tzv. "energetskog pasoša".

- Iako se isprva smatralo da će pooštravanje propisa, i sveobuhvatnost proračuna gde se posmatraju i izračunavaju ukupne performanse zgrada u celogodišnjem vremenskom okviru, dovesti do smanjenja investicija u oblasti građevinarstva, svedoci smo da to nije slučaj. Ne samo da nije došlo do zastoja, nego je danas proračun energetskih performansi zgrada postao standardni deo projektne dokumentacije koji se veoma uspešno izrađuje garantujući da je, barem u fazi projektovanja, objekat usaglašen sa propisanim normama - navodi.

Iako cene stanova i poslovnog prostora rastu, one su, smatra naš sagovornik, praćene relativno standardnim rešenjima, a retko koji objekat pokušava da pomera granice ka višim nivoima efikasnosti i komfora. Ovome, dodaje, doprinosi i način naplate grejanja koja se, u najvećem broju slučajeva i dalje sprovodi po kvadratnom metru, te investitori i nisu zainteresovani za postizanje viših standarda koji oni povećavaju cenu investicije, a ne pružaju benefite u eksploataciji.

- Kao i u oblasti dizajna i ovde imamo svetlih primera koji od primarnog koncepta pa do materijalizacije i primenjenih tehničko tehnoloških rešenja uključuju savremene postulate energetske efikasnosti rezultirajući tzv. "E+" kućama odnosno objektima koji proizvode više energije nego što potroše - primećuje Ignjatović.

Posmatrajući tzv. "životni ciklus" objekta arhitekte su još od perioda modernizma, početkom dvadesetog veka, pokušavali da odgovore na kompleksna pitanja vezana za aspekte trajnosti u korelaciji sa večitim promenama zahteva korisnika, dizajnirajući arhitekturu za "novog čoveka".

- Ukoliko znamo da naše realizacije imaju minimalni očekivani vek trajanja od 60 godina moramo pretpostaviti da će, u tom periodu, doći do značajnijih promena, kako u strukturi korisnika (organizacionoj, starosnoj, funkcionalnoj…) tako i u raspoloživoj tehnologiji koja je neophodna da podrži jedan takav objekat. Širi koncepti fleksibilnosti počinju od primarne ideje koja definiše relacije forme-konstrukcije-opreme-materijalizacije gde se, u okviru, projektnog zadatka već jasno definiše ideja promenljivosti kao podloge buduće multifunkcionalnosti. Ovakvi objekti danas predstavljaju osnov razvoja gradova povezujući različite, do nedavno, jasno odvojene funkcije što za posledicu ima povećanje efikasnosti ali i socijalnu homogenizaciju društva i "oživljavanje" gradova - ističe.

Sa druge strane, kako dodaje Ignjatović, gradovi se ne prave na praznim prostorima, gde imamo potpunu slobodu primene novih koncepta.

- Tretman zatečene građevinske sredine, koja je pravljena po nekim drugim postulatima i koju je, zbog svojih ekonomskih, simboličkih, materijalnih i ekoloških karakteristika neophodno sačuvati i prilagoditi novim zahtevima predstavlja poseban izazov. Po pravilu imamo dva pristupa: procesa u kome se investitori često odlučuju da uklone objekte i grade nove čak i u slučajevima kada za tako nešto, u stvari, uopšte nije bilo potrebe i revitalizacije gde se postojeći objekat iskoristi kao predložak za novi razvoj odnosno postane deo savremenog izraza baziranog na transformaciji prvenstveno formalnog i, naročito, simboličkog značaja. Ovaj drugi pristup bi se mogao smatrati poželjnim u kontekstu želje za očuvanjem kulturnog identiteta i kolektivne memorije, bez obzira na vremenski period njegovog formiranja.

Reciklaža kao jedan od "3R" (Redukuj, Reupotrebi, Recikliraj eng. Reduce, Reuse, Recycle) postulata dizajna predstavlja već gotovo standardni koncept koji u kontekstu razvoja ekološke svesti treba da postane deo svakodnevne prakse.

- Građenje se karakteriše kao delatnost koja u gotovo svim svojim segmentima ima veoma negativne konotacije po okruženje počevši od zauzimanja slobodnog prostora, preko njegove aktivacije (izgradnje), upotrebe, promena i, na kraju, do rušenja i odlaganja. Stoga nije čudno što se ideje reciklaže vezuju za gotovo sve aspekte ovog procesa.

"Najekološkija zgrada je ona koja ne mora da se izgradi", ističe naš sagovornik, te stoga ako nešto mogu ponovo koristiti, u manje ili više neizmenjenom (popravljenom) obliku to ima značajne prednosti u odnosu na "novo" građenje.

- Ako smo se već odlučili na ovakav proces onda smo upućeni, pogotovo ako se rukovodimo teorijama zelene gradnje i sertifikacije, da koristimo materijale i proizvode sa određenim procentom recikliranih komponenti. Drugim rečima, reciklaža se gotovo podrazumeva. Iako je danas povezujemo gotovo za stil života i način svakodnevnog ponašanja u oblasti građevinskih materijala ona podrazumeva tehnološki određen postupak u kome se u okviru novoproizvedenog proizvoda ili materijala iskazuje procentualno učešće tzv. recikliranog sadržaja. Velike kompanije se, gotovo po pravilu, reklamiraju kao ekološki svesne naglašavajući ulogu reciklaže u svom proizvodnom procesu dok kod manjih to nije uvek slučaj.

Na tržištu je, smatra, situacija "šarenolika" i ostavljena je na savesti samih investitora, projektanata i graditelja jer ne postoji propis koji bi definisao drugačije.

Direktna veza između cene pojedinih građevinskih materijala i trendova u gradnji, prema rečima našeg sagovornika, može se uspostaviti samo kod ekskluzivnih realizacija koji nastaju kao rezultat najnovijih tehnoloških dostignuća.

Objekti koji primenjuju ovakve materijale su po pravilu jedinstveni, osmišljeni kao svojevrsni predvodnici novih filosofskih i projektantskih ideja podržanih procesom materijalizacije.

- U svakodnevnoj praksi, se po pravilu, koristi relativno svedeni rečnik građevinskih materijala koji predstavljaju standardizovana rešenja, proverena po svom tipu, načinu ugradnje, trajnosti i formalnom doživljaju, odnosno pojavnosti. Ako analiziramo konstruktivne elemente savremenih objekata vidimo da je u toku sveopšta simplifikacija tako da se prizemni i dvadesetospratni objekti grade istovetnom tehnologijom i uz primenu gotovo istovetnih materijala. Redukcija tehnološke raznovrsnosti kao posledica ograničenog investicionog polja i nestajanja domaće građevinske industrije dovodi do ograničavanja varijeteta potencijalne arhitektonske ekspresije svodeći dizajn na formalni rečnik oblikovanja fasadnog platna – osnovnog simboličkog nosioca. Drugim rečima bez slobode dizajna koja se bazira na svesnom naručiocu (privatnom ili državnom) podržanom od strane građevinske industrije nema suštinskog napretka i kreacije novih trendova - zaključuje Ignjatović.