Novosadska banovina - arhitektonski simbol grada

(Novosadska banovina)

Banski dvori, Banska palata, Banovinska palata, Bela banovina, Lađa na Dunavu, Bačka pogača ili, kako je Novosađani zovu jednostavno, Banovina, jedinstvena je arhitektonska kompozicija podignuta prema projektu arhitekte Dragiše Brašovana za potrebe administracije i sedišta Dunavske banovine Kraljevine Jugoslavije.

Danas je u toj zgradi sedište vojvođanske administracije, a prepoznatljiva je po belom bračkom mramoru kojim je zgrada obložena.

Gradnja je počela 1. avgusta 1936. godine, a trajala je do 25. septembra 1939. godine. Za lokaciju Banovine je određen prostor od 28.000 kvadrata na upravo podizanom Bulevaru kraljice Marije, na mestu gde je 10 godina pre toga bila bara i močvarno zemljište. Za gradnju objekta angažovano je na hiljade radnika od kojih je veći deo bio na gradilištu, a nešto manji broj radnika je u zanatskim radionicama izrađivao elemente potrebne novoj zgradi. I pored teške finansijske krize koja je drmala ondašnju kraljevinu, nije se štedelo za gradnju, pa je Dunavska banovina izdvojila dodatna sredstva kako bi se sve uredilo i između ostalog ugradio mermer u podove, stepeništa i zidove, odnosno kako bi se platili skupi zanatski radovi na pojedinim delovima fasade ili unutrašnjosti.

Prema rečima Donke Stančić, istoričara umetnosti, jedne od autora knjige "Banovina", tadašnja banska uprava odlučila je da se promeni prvobitna ideja Dragiše Brašovana da se zgrada obloži crvenom presovanom opekom, koji je iskoristio na zgradi Radničke komore nekoliko stotina metara dalje, što je daleko skuplji posao.

- U danima kada je već počela da slabi ekonomska kriza, kod nadležnih su počele da rastu ambicije o još boljem i skupocenijem uređenju Banovinske palate, pa je doneta jednoglasna odluka, koju je podržao i Brašovan, da se umesto opeke iskoristi dalmatinski kamen. U obrazloženju odluke, sem da je i laiku jasno da je mramor lepši od opeke, banovska uprava je navela i sledeće: "Zamislite zgradu dužine od oko 180 metara od crvene cigle. To pomalo dreči", kaže Donka Stančić.

Na kraju kada je sve bilo gotovo i kada je podvučen račun, ispostavilo se da je gradnja, bez nameštaja, koštala 56.350.501,42 ondašnjih dinara, a koliko je to bilo u to vreme, dovoljno je navesti da je tada beogradska "Politika" koštala jedan dinar, a da je bioskopska ulaznica bila šest dinara. Banovina je duga 180 metara i široka 44 metra, kula je visoka 42 metra. U gradnju je iskorišćeno preko četiri miliona cigala, 5.000 tona cementa, 600 tona gvozdene armature, postavljeno je 12.000 metara kvadratnih kamene obloge. Korisna površina Banovine je 5.700 kvadratnih metara i unutra se nalazi 569 prostorija.

Hodnici Banovine su pokriveni uglavnom crvenim tepisima, a i pored toliko mermera i kamena, unutra nije hladno, što je postignuto prvenstveno zbog toga što se radijatori nalaze iza mermernih pregrada koji su tako uklopljeni da se čini da ih i nema. Kancelarije u kojima radi administracija je u prethodnim decenijama napunjena novijim nameštajem, ali su saloni 18 i 23 zadržali stari izgled, kao i kabineti najviših funkcionera. U pojedinim salonima, poput Žutog i Plavog, ubačen je novi nameštaj, ali se uglavnom i dalje može videti nameštaj koji je projektovao Karlo Visinger i koji je izrađen u slovenačkoj "Lesnini". U svakoj od salona i mnogobrojnih prostorija može se videti neka od skoro 300 slika ili drugi pokloni iz fonda Banovskog kompleksa, mada je posle oktobra 2000, kada je rađen veliki popis, utvrđeno da pojedina dela nedostaju.

Pre dve godine iznad glavnog ulaza vraćeni su bareljefi kraljeva Petra I i Aleksandra I Karađorđevića, te četvorice srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata: Radomira Putnika, Stepe Stepanovića, Živojina Mišića i Petra Bojovića, koji su skinuti 1945. godine.

Banovski kompleks je rešenjem Vlade Srbije marta 2007. godine proglašen za spomenik kulture.

Kula bez sata

Posebnu atrakciju zdanja predstavlja šestospratna kula koja je do polovine šezdesetih godina sa 42 metra bila najviši objekat u gradu. Dugo je ovaj deo objekta bio nekorišćen, nakon Drugog svetskog ata je bila smeštena zaplenjena literatura na nemačkom jeziku, prvenstveno nacističke ideologije, a pre nego što je uređen prostor za Žuti i Plavi salon, veći deo kule je služio za arhivu. Na kuli je prema nacrtu trebalo i da se nalazi sat, ali nikada nije postavljen. Donka Stančić kaže da prilikom istraživanja arhivske građe za knjigu nisu pronašli nijednu informaciju o tome zašto sat nije postavljen, tako da je taj detalj do danas ostao misterija.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 13.1.10.)