Da li su Srbi u srednjem veku bili nagluvi ?

Ako se ovog leta budete šetali među Turcima, pa budete slušali šta pričaju i čitali šta su napisali, videćete da je 500 godina njihovog bitisanja na Balkanskom poluostrvu još kako ostavilo traga na jezicima koji se kod nas koriste. Malo, malo, pa ćete čuti poznate reči, ili ćete bar prepoznati zvučne korene naših reči.

Kajsija, kesten, badem, skoro sva imena za voće došla su odande, jer su verovatno i sadnice svih tih voćki stigla sa karavanima iz Otomanske imperije, a i navika njihovog korišćenja na naše prostore stigla je iz neke udaljene Male Azije. Da ne pominjem sve turcizme kojih smo poodavno svesni, međutim, jedan detalj ostaje teže objašnjiv – zašto smo sve te reči morali malo da izvrnemo, zašto je bayrak postao barjak, tamam prešao u taman, raki se prelio u rakija, ćaj u čaj, da li su Srbi bili nabluvi, ili su imali potrebu da ne priznaju da prepisuju reči od, tada, neželjenih komšija, koji su došli sa velikim sabljama i batinama, protiv kojih dugo, dugo, nije bilo pravog rešenja ?

Ova tradicija poluprepisivanja se nastavila i do novijih vremena, pa su Srbi, ratnici, Solunci, koji su se godinu dana tokom Prvog svetskog rata oporavljali u Grčkoj, slušali kako njihovi domaćini pričaju Ela, ela (hajde, hajde), pa su u svoju Šumadiju odneli novu reč/stimulativni izraz Dela, dela. Crnogorci su od Rusa čuli da se riba šaran zove Karp, izveštili su se u sušenju ove ribe na dimu i hladnom vetru Skadarskog jezera, ali su svoj specijalitet prozvali Krapa.

Izgleda da se medikamenti za uvo u našim krajevima nisu primili baš najbolje, ili je nagluvoća bila poduže vremena – endemska bolest !