Milorad Marković, predsednik "Minel koncerna" - Slovenački model za metalsku industriju

(Milorad Marković)

Metalska industrija, najveći izvozni sektor u Srbiji, pretrpela je i najveći udarac svetske ekonomske krize jer je proizvodnja prepolovljena, a ukoliko želimo da se ona oporavi trebalo bi da se spoje potencijalni veliki infrastrukturni projekti i "slovenački model" vezivanja poslova stranih i domaćih kompanija, kaže Milorad Marković, predsednik "Minel koncerna" i predsednik Udruženja metalske i elektroindustrije Privredne komore Srbije.

- Možemo se nadati boljem tek kada budemo imali strategiju zasnovanu na odlukama koji brendovi treba da ostanu ovde i na tome da naše firme moraju da budu partneri, a ne kooperanti strancima. Ako ste kooperant, radite šta vam se kaže, a ako ste partner ravnopravno učestvujete u poslu. Slovenci su to dobro uradili, jer tamo nije bilo teorije da ugovorite isporuku bilo čega ukoliko nema nekog domaćeg preduzeća koje učestvuje u poslu. Ako se ne radi tako, onda kupujete "svoč" sat, odnosno nosite ga dok radi.

Da li trenutno ima posla za naše firme?

- Nema dovoljno. Ali šansa je u izgradnji infrastrukture, Koridora 10, potencijalnom završetku termoelektrane "Kolubara" i gradnji novog bloka B-3 u TENT "Obrenovac". Vrednost ova tri posla je preko 3 mlrd EURi u njima mora da bude maksimalno angažovana domaća industrija. Pošto domaća industrija ne može da da ponudu koja može da parira strancima treba u uslovima tendera da se insistira da minimum 50 ili 60% poslova bude odrađeno od strane domaćih izvođača. Ali, da ti poslovi ne budu kopanje kanala, već da stigne dokumentacija koju će domaće firme da prouče i da nauče da rade sa njom. A kada dajete velike poslove možete da prinudite strane kompanije da dobijete partnerski odnos.

Zbog čega je, u krizi, tako stradala metalska industrija?

- Mi poslednjih godina nismo bili prepoznati od vodećih svetskih kompanija za dugoročan biznis, zaostali smo sa znanjima i prestali da budemo most istoka prema zapadnim tehnologijama. Proizvodnja u metalskoj industriji je prepolovljena, a kapaciteti su bili projektovani da proizvode jednu trećinu za Srbiju, jednu trećinu za bivšu Jugoslaviju i jednu trećinu za izvoz. Sada bi trebalo regulisati drugačiji strateški pristup - da jedna polovina bude za domaće tržište, a druga za inostrano. Ali u svemu tome mora se imati i finansijska organizacija koja će vas pratiti u izvozu. Ne možete vi da odete u inostranstvo i tražite avans. Oprema koju mi nudimo, u svetu se daje na kredit do sedam godina. Naši finansijski "zamrzivači" su prazni i preduzeća ne mogu sama da finansiraju svoje projekte. Takođe, i smanjenje broja zaposlenih u ovoj branši je povezano sa finansijskim ambijentom.

Da li to znači da banke ne prate kompanije iz ovog sektora na pravi način?

- Interes banaka je da imaju brz obrt, a to je nemoguće na industrijskim postrojenjima. Ako hoćemo viši tehnološki stepen proizvodnje, to se ne dobija za jedan ili tri meseca. Ciklus proizvodnje je od pola do jedne godine, a tada su i kamatne stope i troškovi finansiranja mnogo veći. Situaciju su malo poboljšale poslednje mere vlade i omogućilo se finansiranje proizvodnje. Međutim, najvažnije u ovom trenutku je imate li posao ili nemate.

Koliko su vam pomogli subvencionisani krediti?

- Ti krediti su pomogli industriji, ali treba smanjiti i poreska zahvatanja, jer su kod nas porezi visoki. Treba biti realan, ne može se to uraditi preko noći, ipak, u zdravstvu ili prosveti rade ljudi. Potrebno je vreme, ali osim što je važno da privreda bude opterećena što manje, treba i svi da budu učesnici davanja u budžet. Jako je veliki problem što svi govore o procentu kolača koji će da zahvate za potrošnju. Nije poenta procenat kolača, već veličina kolača. Da bi imali veliki kolač morate da imate proizvodnju i da imate proizvod za svetsko tržište. Da ova država bude prepoznatljiva i važna za svetsko tržište. Primenom znanja u industriji postaje se izvoznik.

Da li i metalsku i elektroindustriju muči nelikvidnost?

- Nelikvidnost je veliki problem čim je oko 58.000 preduzeća u blokadi. Potrebna je multilateralna kompenzacija, jer često preduzeća duguju jedna drugima u krug, i svi se pojavljuju nelikvidni. Treba napraviti trenutnu multilateralnu kompenzaciju gde će svi biti uključeni. Država mora da ispuni svoje obaveze. Budžetski korisnici su u ovom trenutku najveći dužnici u ovoj zemlji sa oko 1,4 mlrd EUR duga.

Minel radi dosta za Elektroprivredu Srbije, kako ide sa naplatom duga?

- Ne mogu da kažem da EPS ne ispunjava svoje obaveze, ali i ona je limitirana cenom svoje struje. Tu je apsurd, jer cena mora da bude primerena okolini. Mi najplemenitiji oblik energije prodajemo najjeftinije u okruženju, a onda nema sopstvenih para za investicije. Posledica toga je da će ovde ljudi dolaziti da grade objekte koji će da koriste kao input nisku cenu energije. I ako se u jednom trenutku izjednači cena energije sa drugim zemljama, pitanje je da li će ti objekti onda biti profitabilni. Moraju da se uspostave pariteti. Ne možemo s jedne strane da plaćamo najskuplje telefonske impulse u Evropi, a sa druge strane najjeftiniju struju, a isto važi i za benzin. To ili važi za sve, ili ni za koga. Ne može se prema nekome ponašati diskriminatorski, a prema nekom tržišno otvoreno.

Koji je značaj metalske i elektroindustrije za privredu zemlje?

- Metalska industrija bi trebalo da bude najzaštićeniji sektor, jer ima malu profitnu marginu. Ali, ona zapošljava veoma veliki broj ljudi. U njoj je radilo oko 250.000 ljudi, koji ako primaju redovno zarade pune budžet i sami su potrošači. Metalski i elektromašinski kompleks proizvode i sekundarne i tercijalne efekte. Sve države u prošlosti su gledale da imaju veći broj zaposlenih u toj oblasti, zato su se u Nemačkoj forsirali "Krupp" i "Thyssen". Nema mnogo profitabilnih industrija kao što je informatika, farmacija, bankarstvo, a i njima se ne može zaposliti veliki broj ljudi.

Da li su naša preduzeća konkurentna na stranim tržištima?

- Za dobijanje poslova na tenderima važna su tri stuba: cena, rok i kvalitet. Srpska preduzeća mogu da pariraju cenom, mogu i rokove da ispune, a imaju i kvalitet, ali uslovi finansiranja nisu adekvatni. Agencije kao što je AOFI moraju da nađu i finansiraju prave firme koje mogu da nastupe u inostranstvu. Ne kažem da ne treba finansirati poljoprivredu, ali državni interes je da se finansira viši tehničko tehnološki nivo proizvoda koji će da izađe iz ove zemlje. Ako izvozimo nizak tehničko tehnološki nivo proizvoda pitanje je gde će da rade naše porodice. Moramo nivo proizvoda da održimo na takvom stepenu koji omogućava razvoj.

Imamo li znanja za strana tržišta?

- Ako finansirate samo mala i srednja preduzeća ne postoji dugoročni razvoj. U metalskoj industriji se daje mogućnost implementacije znanja, jer nije cilj Srbije da izvozi sirovine, već da se u proizvode ugradi znanje. Kilogram "avaksa" košta 12.000 USD, a treba proizvesti 12 tona šljiva, da bi se kompenzirala pamet ugrađena u kilogram tog aviona. Ako Srbija ima ikakav resurs to je intelektualni resurs. Imamo sreću da je srpska industrija u prošlosti sarađivala sa velikim svetskim kompanijama, kao što su "Vestinghaus", "Dženeral elektrik", "Siemens"... Sve što je bilo vrhunsko u svetu sarađivalo je sa "Minelom", ili se radilo kao kod njih ili su kupovane licence. A kad se kupe licence kupujete i vrhunsku tehnologiju.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet sa portala www.biznisnovine.com)