Privrednicima visoki nameti veći problem od rasta minimalne zarade - Dizanjem cene rada država puni budžet

Retko koji privrednik u Srbiji, čini se, isplaćuje minimalac svojim radnicima. Prema njihovom svedočenju, u firmama čiji su direktori i vlasnici radni sat se plaća mnogo više od minimuma koji je propisala država, za koji su svi saglasni da je zaista mali.

Bura u javnosti podigla se kada je država odlučila da poveća minimalnu cenu rada u Srbiji sa 121 na 130 dinara po satu, što je počelo da se primenjuje od 1. janara 2017. godine. Na ovaj način je minimalna neto mesečna zarada (bez poreza i doprinosa) povećana sa 21.054 na 22.620 dinara.

Iako je za oko 350.000 radnika koji primaju ovu platu povećanje bila dobra vest, privrednici na nju nisu gledali blagonaklono jer su se na ovaj način povećali njihovi troškovi, a u isto vreme nisu smanjene obaveze koje imaju prema državi.

Novu buru u javnosti podigla su braća Tomislav i Uroš Momirović koji su javno izrekli stav da bi povećanje minimalca vodilo u veću nezaposlenost.

Međutim, čini se da jednom broju poslodavaca to uopšte nije važno, jer svakako svojim radnicima tako male plate ni ne isplaćuju. Tako bar kaže vlasnik uspešne kompanije Mikroelektronika Nebojša Matić, koji navodi da uopšte ne voli da priča o minimalnoj zaradi, već da ga zanima ona maksimalna.

- Moraš čoveku da daš platu dovoljnu za život, a to nije 200 EUR. Mi u firmi nemamo zaposlenog sa minimalnom zaradom. Ako to nekada bude bilo, ja ću se ubiti - duhovito navodi Matić, ističući da minimalna plata koju isplaćuje iznosi 400 EUR, a da "nema trika da bude manja".

Kaže i da mu nije jasno kako je moguće da ljudi koji negde rade uopšte ne budu prijavljeni, i da za to nema opravdanja.

Minimalnu cenu rada svojim radnicima ne isplaćuje ni Mara Topalović, vlasnica kompanije Maruška. Kaže da kod nje radnici rade i zarađuju svoje plate.

- Moraju da se trude da bi ostvarili i tu, ali i dodatnu zaradu, jer imamo nagrade i podsticaje za dobro obavljeni posao. I mi vlasnici i oni moramo da ispunjavamo planove, da se trudimo, posvetimo, ako želimo rezultate. Moj rad zavisi i od ljudi sa kojima radim - priča ona.

I Topalovićeva kaže da ne može da shvati kako je moguće da neko radi "na crno" i da država tako nešto dozvoljava. Međutim, navodi i primer da je njena firma dobila mogućnost da kroz stručnu praksu angažuje mlade ljude koji bi primali po 16.000 dinara šest meseci i imali plaćen prevoz i doručak, ali da do sada nisu uspeli nikoga da angažuju zbog manjka interesovanja.

Ni velike firme poput Metalca, po svedočenju direktora Dragoljuba Vukadinovića, ne isplaćuju minimalac. On navodi da nije ni za njegovo smanjivanje, ali ni za drastično povećanje.

- Nisam za smanjivanje minimalca, jer je on zaista minimalan, ali nisam ni za neko ekstremno povećanje. Svako ima svoje viđenje, ali ko ozbiljno radi posao ovo poslednje povećanje ga neće ozbiljnije poremetiti. S druge strane, jedna od stvari koju bi država mogla da uradi jeste smanjenje poreza i doprinosa na zarade, pa da minimalna cena rada može da bude još veća - priča Vukadinović.

Upravo smanjenje dažbina koje su vlasnici firmi, malih i srednjih preduzeća u obavezi da plate, predlaže i Milan Knežević, vlasnik tekstlnog preduzeća Modus, koji je ujedno i predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća. On navodi da niko ne spori da je minimalna cena rada mala i da je treba povećati, ali ne, kako kaže, samo na račun preduzetnika, već bi bilo lepo da se i država odrekne nekog dinara.

- Država je podigla minimalnu cenu rada za 16% i to bez ikakve saglasnosti sa privrednicima. Tim povećanjem porasli su i troškovi koje privrednici imaju, ali sa druge strane država nije htela da smanji svoj udeo neoporezivanja minimalnog dohotka. Nijednog svog dinara nije se odrekla - priča on.

Kako navodi, od ovog novca sada će podići cenu rada u javnom sektoru. Knežević navodi i to da mnoge odgovorne zemlje nemaju porez na minimalnu cenu rada, jer je to socijalna kategorija. Takođe, predlaže i kompromisno rešenje.

- Ako država hoće da brine o radnicima, neka podigne neoporezivi cenzus, a mi ćemo za taj iznos podići zarade. Pod parolom dizanja cene rada diže se prihod budžeta, ali se država ne odriče svog dela - ističe Knežević, uz opasku da veliki broj preduzetnika i zanatlija ne živi tako sjajno kao što se misli i da je mnogo više onih koji su sve što imaju stavili pod hipoteke da bi mogli da koliko-toliko uspešno započnu, a zatim i vode svoje firme.