Veroslav Janković, Victoria Group - Kad sve uradiš na vreme

Negde pred kraj srednje škole odlučio je da upiše bogosloviju, jer ga je, gutača knjiga kakav je bio, zainteresovala i verska literatura osim književnih klasika.

Zasluga za otkrivanje druge ljubavi donekle pripada profesoru, poreklom iz svešteničke porodice, sa kojim su na časovima srpskog često čitali delove Biblije. Ipak, odustao je od namere da postane pop, jer je, kako kaže, rođeni antisluhista i nikad ne bi položio crkveno pevanje.

Nije upisao ni književnost, jer mu je majka, profesorka književnosti, sugerisala da mu je bolje da ne upisuje nijedan, nego da upisuje taj fakultet početkom devedesetih. Odustaje i od upisa na Saobraćajni fakultet, jer bi već na prvoj godini teško položio nacrtnu geometriju. I tako, pošto je otkrio za šta nije stvoren, upisuje Elektrotehnički fakultet, prirodan izbor nakon zavšene srednje elektrotehničke škole.

Nakon toga, više nije imao mnogo dilema da li je načinio dobar izbor, jer je fakultet završio u roku, a istovremeno je, osim diplome inženjera, poneo titulu muža i oca jednoipogodišnje ćerke. „Nije mi bio baš lak taj period u životu. Ali, ispalo je da mi je nova porodica bila motivacija da što pre završim fakultet, zaposlim se i učinim nam svima život boljim. Žena je bila strpljiva, a ćerka, na svu sreću, prilično mirna, pa sam diplomirao pre većine kolega iz generacije. Profesor mi je na diplomskom rekao da sam od pet stotina kolega, ja jedan od retkih koji je oženjen, a prvi koji ima i dete“, seća se Veroslav.

Bilo je predviđeno da, nakon što diplomira, počne da radi u Telekomu, jer je bio njihov stipendista. Ali, kako ga nisu pozvali nakon pola godine od diplomiranja, što je bila obaveza, počinje da radi u firmi koja je proizvodila specifičnu, nutritivno bogatu, stočnu hranu. Kad je napravio program po kome će se praviti takva hrana, kolegama sa veterine je bilo neobično što inženjer energetike zna da napravi i takvo nešto. Veroslav, pak, kaže kako je u tome prednost tehničkih nad ostalim fakultetima.

„Naučiš se da misliš kroz postavku problema i njegovo rešavanje. Kad se um istrenira da tako misli, onda je svejedno da li se radi o telekomunikacionom sistemu ili o nutritivnim tablicama za pravljenje stočne hrane. Zbog toga se ljudi sa tehničkih fakulteta mogu sresti da rade u struci, ali i kao menadžeri, direktori ili političari“, smatra Janković.

Njemu, menadžeru u kompaniji koja u jednoj svojoj firmi-članici proizvodi biodizel, više odgovara da često menja posao. „Ne volim rutinu. Brzo se zasitim kad radim isti posao, jer je onda svaki dan sličan, što ne odgovara mom temperamentu. Najčešće sam na čelu tima koji rukovodi novim projektima od početka do kraja. Kad je posao pri kraju, neko iz tima ostaje da radi u novom postrojenju ili fabrici, a ja sa ostatkom tima započinjem novi projekat“, priča Veroslav.

„Nuspojava“ u takvom tipu posla je da dosta putuje. Ali, kaže da rezervoar puni isključivo gorivom biljnog porekla.

(Foto: lična arhiva)

Rođen je u Bajinoj Bašti, srednju školu je završio u Valjevu, a fakultet u Novom Sadu, gde i živi. Vikende najčešće provodi van grada, na Fruškoj Gori, Paliću, Karlovcima ili „negde u Srbiji“. Iako koristi tu tipično vojvođansku sintagmu, čini se da mu kraj iz kojeg potiče najviše prija.

„Tara je najlepša planina. Koga god da sam tu doveo, a da nije iz Srbije, bio je oduševljen. Gde se još za doručak jede domaća proja, sir i kajmak, ruča vruća jagnjetina, najbolja na svetu, i večera sveža pastrmka iz vrela na Perućcu? I klima je fenomenalna. Retko gde se može naći da sve to potiče iz jednog mesta“, tvrdi Janković.

Vikendicu će, ipak, kupiti u blizini Novog Sada, jer tako do odmorišta stiže za pola, umesto za nekoliko sati. Sem što je u porodici Janković vikend neprikosnoven porodični praznik, glava porodice je skoro odlučila da se odmaraju barem triput godišnje. „Ranije, kad sam odlazio na samo jedan odmor godišnje, dešavalo se da ne odmaram sve vreme, jer me zovu sa posla. Kad se vratim, brzo se vratim u radnu rutinu, pa kao da nisam pauzirao. Ovako, odlazimo na zimovanje i letovanje, a u proleće sa suprugom odem na put. Recimo, u Egipat, Veneciju ili Kinu. To je pravi balans između posla i odmora“, kaže Veroslav.

Kinezi su se čudili kako žena može da popije čak tri čaše vina, kad oni teturaju već posle prve. Veroslavova žena im je bila atrakcija i po tome što je plavuša. Tamo su na svakom ćošku deca vukla majku za skut, iznenađena neobičnom pojavom, jer Kineskinje nikad ne mogu da izvuku tako svetlu boju kose. Za Veroslava je, pak, bilo neshvatljivo da mu u restoranu donesu malu čašu toplog piva sa penom do pola.

Probao je kineske specijalitete. Samo se jednom nije usudio. „Doneli su mi nešto što je imalo malena rebra, pa to nisam hteo da probam“, pripoveda Veroslav. Kaže kako inače nije veliki probirač kad je hrana u pitanju.

Priča iscrpno, konkretno i seća se svakog detalja dok u slast jede srednje pečen biftek, sa biberom i senfom, „jer se teletina jede sa senfom, kaže Mr. Been“, a prati ga Janković. Ne suzdržava se mnogo u jelu. „Psiholog u vojsci mi je rekao da sam takozvani oralni tip. Sva mi zadovoljstva ulaze na usta“, priča kroz smeh.

Jednog se, ipak, odrekao. Prestao je da puši, što mu je, kaže, najlepši događaj u prošloj godini nakon rođenja trećeg deteta. Organizam mu je nekoliko puta slao opomene kroz nesvesticu od prevelike doze nikotina, te pucanje čira na želucu. I tako je, nakon više od petnaest godina, odlučio da prestane. Nesebičan čin, jer je i deci i ženi smetalo što puši.

Sportom se bavi sezonski, a tako se i goji. Skinuo je, ipak, dva kilograma od januarskog slavljeničkog „tova“. Kaže kako mu je malo žao što ipak nije upisao Filološki fakultet, odsek za srpski jezik i književnost. I dodaje kako, ipak, čita više od srpskog proseka koji je „dve knjige godišnje, kako su pomenuli na dodeli NIN-ove nagrade“.

Stiže da čita u avionu, hotelskoj sobi kad je na putu ili popodne kod kuće kad se izigra sa decom, koja su sva, naravno, plava.

Tako biva kad se sve uradi na vreme.

napomena : poziv na pretplate na - www.emportal.co.yu