Dragana Katić, Trash Hero Beograd - Planeti nije potrebno da nekolicina živi bez otpada, već da veliki broj ljudi smanji otpad

Ima Srbija mnogo otpada, ali ima i heroje otpada. Kao u bajci, oni se pojavljuju na različitim lokacijama i vredno sakupljaju ono što su neki od nas bacili na ulicu ili u šumu - flaše, konzerve od piva, kesice od grickalica. Tokom dve i po godine postojanja, organizovali su 23 akcije čišćenja, na kojima je učestvovalo 2000-3000 volontera koji su iz prirode uklonili više od 23 tone otpada.

Šta Srbi najviše bacaju, zašto je osećaj nakon čišćenja otpada bolji nego posle kupovine, koliko je Srbija daleko od zero waste filozofije, zašto je cirkularna ekonomija novo ime za staru pojavu – otkriva u intervjuu za Centar za promociju cirkularne ekonomije osnivač beogradskog ogranka međunarodne organizacije Trash Hero Dragana Katić. Poslednja u nizu akcija desila se 19. septembra na Svetski dan čišćenja kada su pozvali kompanije da smanje proizvodnju jednokratne plastike i redizajniraju ambalažu tako da omogućava dopunjavanje ili zamensku ambalažu.

- Tada smo sproveli Brand Audit, reviziju brendova koja za cilj ima proširivanje odgovornosti sa kupaca i na proizvođače jednokratne plastike. Ne radi se o pozivu na bojkot brendova, naprotiv, korisnici ne žele da se odriču proizvoda koje vole, već da im se omogući da ih kupuju i koriste bez griže savesti, tako što će proizvođači investirati u nove načine proizvodnje, a ne u novu reklamnu kampanju. Sa trenutnom brzinom i masovnošću proizvodnje nepotrebne plastike, svaki pojedinačni trud ostaje skoro neprimećen, i jednostavno nije dovoljno da neki procenat nas živi po principima života bez otpada, trudi se da otpad odvaja i uredno ga odlaže - primećuje Dragana.

- Ova godina nije baš za primer, na proleće smo zbog epidemije i zabrane okupljanja otkazali sve planirane akcije. Tokom 2018. i 2019, organizovali smo 23 akcije čišćenja, na kojima je učestvovalo oko 2000-3000 volontera i ukupno smo iz prirode uklonili preko 23 tone otpada. Na akcije dolaze ljudi svih uzrasta i različitih interesovanja, i sve ih povezuje volja i želja da sami uzmu stvari u svoje ruke i menjaju svoju okolinu koja im se ne dopada, ne čekajući državu ili javne institucije da konačno počnu da deluju. Dopada im se osećaj moći koji daje preuzimanje odgovornosti, efekte možemo da vidimo odmah, na licu mesta nakon akcije čišćenja uživamo u čistom parku ili šumi. Lagana fizička aktivnost podigne atmosferu i raspoloženje, a osećaj da radimo nešto za viši cilj je izuzetno zadovoljstvo, mnogo trajnije od instant zadovoljstava, kupovine ili putovanja. I još nešto jako važno, na akcije dolaze dobri ljudi, oni koji već imaju izgrađen dobar sistem vrednosti. Onda vide da su tu i drugi dobri ljudi pa nastave da dolaze. "Hejteri" se jednostavno sami odstrane, osete da im tu nije mesto.

- Na akcijama u gradu, u gradskim parkovima i na ulicama, primećujemo da dominiraju opušci cigareta, jednokratne flašice od vode i sokova, konzerve od piva i kesice i kutijice od slatkiša i grickalica. Nije problem ni samo nesavesno građanstvo koje baca đubre, već i nedovoljno kanti i kontejnera, kao i neredovno odvoženje, pa iz prepunih kanti otpad raznosi vetar, ptice, psi i mačke. Čovek u gradu dnevno generiše oko kilogram otpada. U šumama i oko jezera je drugačija slika, tamo ljudi svesno i namerno odvoze krupan otpad, građevinski materijal, stari nameštaj, tepihe, kade, wc šolje i pločice, belu tehniku i stare aparate.

- Ekološka svest se razvija, ali moram da priznam da se dosta sporo menja. Rešenje nije samo podizanje svesnosti kroz kampanje, već bi istovremeno trebalo sprovoditi edukacije, ali i omogućiti bolju infrastrukturu, više kontejnera i kanti i češće odvoženje. I poslednje, a zapravo prvo - bolje i čvršće zakonske regulative i poštovanje postojećih zakona, sistem kontrole, kazni i olakšica. Nije optimalno kažnjavati ljude ako ne postoje rešenja, nije ni optimalno očekivati da ljudi budu svesni i savesni ako ne postoji nikakav zakon koji će im omogućiti neke olakšice ako postupaju pravilno ili kazne za nesavesno ponašanje. Nije optimalno ni očekivati da se zaštitom životne sredine altruistički bave ljudi koji se bore sa egzistencijalnim problemima. Dakle, ove promene - zakon, infrastruktura i edukacija, moraju ići simultano. Potrebna su nam nova sistemska rešenja.

- U Švajcarskoj postoji Trash Hero jer je jedan od osnivača iz Švajcarske, ali bismo možda mogli reći da tamo i nemaju mnogo posla. Na ulicama i po parkovima jednostavno nemaju otpad, građani su svesni, ne bacaju otpad, kazne za prljanje su ogromne, a komunalna preduzeća rade perfektno. Drugi osnivač je iz Češke i tamo je situacija malo sličnija nama, ali ipak imaju manje posla. Na Tajlandu su osnovana prva Trash Hero poglavlja, tamo je problem takođe nastao sa pojavom jednokratne plastike. U Aziji su koristili prirodne materijale pa se otpad nije nagomilavao, ali sa pojavom tolikih količina jednokratne plastike, ostrva su postala strašno prljava, i zbog turista i meštana koji nesavesno bacaju, a i zato što more izbacuje velike količine otpada na dnevnoj bazi. Ono što je tamo olakšavajuća okolnost je narav i temperament ljudi. Kada su videli da imaju problem, zapitali su se šta je rešenje, dobili savete i rade kako im je rečeno. U našem mentalitetu je da se stalno bunimo, da proveravamo, da li je to baš tako, a ko to podržava, a ko to finansira, a zašto bih ja čistio, a neka korporacija prlja, nema potrebe da odvajamo otpad kad to sve ide u isti kamion, i slično.

- Cirkularna ekonomija je nova reč za neke stare principe koje smo mi već imali, pre početka instant kulture i povećavanja potrošačkih navika. Naše bake nisu znale ništa o cirkularnoj ekonomiji, ali su znale da brinu o porodičnoj ekonomiji, cegere su pravile od starih kišobrana, deterdžent za veš kupovale u platnenim torbama koje bi posle postajale torbe za pijacu, a na kraju kuhinjske krpe. Linearna ekonomija, po principu "kupi, koristi, baci" nije nam oduvek bila bliska. Polovinu otpada koji imamo u svetu danas, stvorili smo u poslednjih 15-ak godina, od kada ne pijemo vodu ako nema motivacionu poruku na plastičnoj flaši. Dakle, ne pričam o davnoj istoriji, možemo se setiti da smo pre malo više od decenije, za kiselu vodu i sokove morali poneti zamensku staklenu flašu u prodavnicu, jogurt i mleko smo kupovali "na točenje" u mlekarama, garderobu i knjige smo nasleđivali od starijih. Mislim da je jedna od najvećih manipulacija ideja da je voda u plastičnim flašama, ustajala i puna mikroplastike, za koju uopšte ne znamo koliko dugo stoji u magacinima na toploti ili hladnoći – bolja od vode sa česme koju možemo filtrirati. I to mi, zemlja koja vodu za piće ima u rekama. Mislim da ne shvatamo koliku vrednost imamo, pa je tako olako stavljaju u cevi minihidroelektrana. Skandinavske zemlje su ponosne na to što piju vodu sa česme. Država bi trebalo da investira u vodovod i kanalizaciju, da ponosno i bezbrižno pijemo našu vodu sa česme i ne strepimo od poplava. Kada je u pitanju životni standard, bogatiji slojevi društva se više interesuju za cirkularnu ekonomiju jer to vide kao odgovorno ponašanje koje zavređuje poštovanje u društvu. Oni kupuju kvalitetne stvari, ali ih koriste do kraja životnog veka, bogati ljudi ne pate od kompleksa najnovijeg modela telefona ili cipela. Siromašniji slojevi se interesuju za cirkularnu ekonomiju zbog mogućnosti štednje. U suštini, srednji sloj društva je najviše sklon konzumerizmu, kao znak da nisu siromašni, srednji sloj pati da ima najnoviji telefon ili električni uređaj, garderobu i obuću, ne koriste stvari do kraja njihovog veka, skloni su kompulsivnom, nepotrebnom kupovanju, kratkom korišćenju i bacanju, instant zadovoljstvima.

- Primećujem da se sve više ljudi interesuje i pokušava da živi po principima života bez otpada. Nameće se pitanje novca, jer ljudi koji se bore sa siromaštvom gledaju kako da uštede, i jednostavno nisu u mogućnosti da se bave pitanjima viših ciljeva i vrednosti, ali istina je da su zero waste rešenja zapravo povoljnija, traju dugo, mogu se ponovo koristiti ili prenameniti. Sa druge strane, ovakva rešenja ipak traže malo više vremena, angažovanja i volje, da neke preparate ili sredstva za čišćenje sami napravimo, da u nabavku ponesemo svoju ambalažu i da možda idemo u prodavnicu koja je dalje, ako ona omogućava da kupimo proizvode u rinfuzi. Ili da odemo na neku radionicu na kojoj naučimo da je kućno kompostiranje i pravljenje bioenzima ustvari lako i tako smanjimo svoj kućni otpad za pola, jer je prema statistici polovina otpada u domaćinstvima – organski otpad koji se može kompostirati. Ako se ovo ne uradi, na deponijama organski otpad truli, i pomešan sa ostalim otpadom, pravi hemijske reakcije i eksplozije i dovodi do otpuštanja metana, azota i drugih štetnih gasova. Za zero waste nije potrebna tako ozbiljna infrastruktura, potrebno je više informisanja i struktuiranog obrazovanja, kako bi se ljudima približilo da život bez otpada, ili uz smanjenje otpada, nije baš toliko komplikovan, rešenja nisu skupa, ali traže malo više vremena i volje. Planeti zapravo nije potrebno da nekolicina nas živi potpuno bez otpada, nego da veliki broj ljudi pokušava da smanji otpad onoliko koliko može.